Како умире солидарност

За представе Томасa Остермајера увек је у Београду владало велико интересовање. На 54. и 55. Битефу овај миљеник фестивалске публике намеравао је да представи своју нову представу „Непријатељ народа”, рађену по делу Хенрика Ибзена, али је у последњем тренутку гостовање отказано због епидемијских околности. Ово је требало да буде његово четврто учешће на Битефу, на којем је дебитовао 2000. године с представом „Disco Pigs” у продукцији берлинског позоришта Шаубине, чији је Остермајер и уметнички директор. Његова представа „Нора” у продукцији истог театра је на 37. Битефу 2003. године добила награду „Политике”. Последњи пут, Остермајерова представа „Историја насиља” гостовала је у Београду пре две године. О београдским искуствима, својим сценским изазовима и поетици говорио је у интервујуу за „Политику”.

– Наше прво гостовање на Битефу остало ми је у снажном сећању. Милошевић је тада још био на власти и, када сам давао интервјуе, никада нисам знао да ли разговарам с режимским или антирежимским медијима. Зато сам сваки пут после интервјуа покушао да ја „интервјуишем” новинаре. И даље чувам неколико снимака тих разговора. Притом, новинари независних радио-станица, који су програм емитовали из иностранства, провели су ме кроз Београд и показали ми рушевине каква је, на пример, кинеска амбасада. Та тура ми је пружила шокантан увид у ситуацију у земљи чија је несрећа била у томе што је имала погрешне људе на власти – прича Остермајер. Потом додаје:

– За мене је Битеф одувек био важан хаб за позоришне продукције са истока и запада. Фестивал је у Србију доводио представе које сте тешко могли да гледате у некој другој држави источне Европе. Временом је та традиција формирала изузетно искусну и радозналу публику. Та глад за позориштем је нешто чега сам одувек био свестан у Београду, па и последњи пут када смо гостовали с представом „Историја насиља” по делу Едуара Луија. Из тих разлога су контакт и интеракција с Битефом за мене увек од изузетног значаја.

У представи „Непријатељ народа” заснованој на врхунској драмској глуми, актуелизација се остварује провокативном, имерзивном сценом. О чему је заправо реч?

За једну од сцена Ибзен сугерише да се дешава у градској скупштини. Ми смо одлучили да то узмемо дословно и на тај начин је настала сцена која подразумева учешће публике. Претворили смо публику у скупштину и гледаоце, на тај начин, директно суочили с питањима које драма поставља. На тај начин сваки гледалац је у прилици да спонтано реагује и да се директно умеша. То отвара могућност непланиране, нережиране реакције. Штавише, учешће људи пружа нам могућност да чујемо с каквим се политичким и друштвеним питањима публика тренутно суочава.

За редитеља је велики изазов да пронађе одговарајући начин и форму у којој ће све то поставити на сцену. Какво је искуство у случају актуелне представе „Непријатељ народа”?

Естетски приступ који смо развили током рада на „Непријатељу народа” везан је у великој мери за искуства у раду на нашим ранијим представама какве су „Нора”, „Џон Габријел Боркман” и „Хеда Габлер”. Намера нам је била да постигнемо велики ефекат максималним редуковањем сценографије. У случају „Непријатеља народа”, сценографије готово да и нема, као ни видео-радова, који су постали мој заштитни знак, ту су само дрвени зид и цртежи стварани кредом. Тај приступ је и резултат дугогодишње сарадње с костимографкињом Нином Вецел и сценографом Јаном Папелбаумом.

На претходни, 53. Битеф стигли сте с представом „Историја насиља”‚ младог француског писца Едуара Луија, које је у суштини анализа тадашњег савременог друштвеног тренутка. У каквим околностима сте радили дело „Непријатељ народа”?

Током рада на тој представи нисмо се бавили само питањима глобалног загревања и заштите животне средине. Био је то период током ког су неке друге иницијативе, каква је била „Окупирајмо Вол стрит” и „арапско пролеће” кренуле да јењавају. Овај комад говори и о томе шта се дешава када важни друштвени покрети доживе неуспех у борби против моћника и како умире солидарност.

Одувек су вас привлачили различити уметнички аспекти. Зашто вам је та разноликост важна? Како бирате дела која ћете режирати?

Сматрам да је кључ у томе да човек стално мења сопствену естетску позицију, да изнова изналази себе. За мене естетика увек проистиче из материјала којим се бавим. Склон сам да то назовем индуктивном методом, насупрот дедуктивној, у којој сваки пут посежете за фиксним естетским приступом.

Кад радите на новом или непознатом тексту или аутору, покушавате да схватите да ли вам они одговарају на личном и емотивном нивоу. У том смислу, какво је искуство са Ибзеновим „Непријатељем народа”?

Ово искуство је веома интимно питање човековог начина живота, политичког става или политичке лењости и недоследности. Тврдимо да смо толерантни, да осећамо емпатију, да смо друштвено ангажовани и еколошки свесни, али у исто време живимо на начин који ће, пре или касније, уништити планету.

Да ли планирате неку сарадњу са својом пријатељицом из Београда Биљаном Србљановић?

Тренутно немамо никакве конкретне планове, али се видимо сваки пут када дођем у Београд. Разговори с њом за мене представљају извор инспирације и причињавају ми велико задовољство.

Вољеној публици у Београду

Изузетно ми је жао што ове године не долазимо на Битеф и лично сам врло тужан због тога! У Шаубине, као и у свим другим позориштима у Немачкој, имамо раднички савет који је укључен у најважнија одлучивања у вези с условима рада запослених. Тај комитет има право на вето, поготову кад дође до санитарних и здравствених питања, навео је Томас Остермајер за „Политику”.

– Суочен с високим бројем случајева заразе од вируса, раднички савет Шаубине је искористио своје право и ставио вето на наше планове да дођемо у Београд. Подржавам идеју да запослени на овај начин учествују у одлучивању. Убеђен сам да је то добра ствар. Лоша ствар је да се пандемија још надноси над догађаје из културе, а још је горе кад је у питању културна размена на међународном нивоу. У прошлости увек ми је била велика срећа и посебна част да играмо наше представе пред београдском публиком. Због тога вас молим за извињење и разумевање. Желим да изразим своју пуну солидарност Ивану Меденице и целом његовом тиму. Дивим се његовој уметничкој изузетности и страсти да организује фестивал као овај.

Шаљем своју љубав српској публици и свим партнерима Битеф фестивала.