Kako umire solidarnost

Za predstave Tomasa Ostermajera uvek je u Beogradu vladalo veliko interesovanje. Na 54. i 55. Bitefu ovaj miljenik festivalske publike nameravao je da predstavi svoju novu predstavu „Neprijatelj naroda”, rađenu po delu Henrika Ibzena, ali je u poslednjem trenutku gostovanje otkazano zbog epidemijskih okolnosti. Ovo je trebalo da bude njegovo četvrto učešće na Bitefu, na kojem je debitovao 2000. godine s predstavom „Disco Pigs” u produkciji berlinskog pozorišta Šaubine, čiji je Ostermajer i umetnički direktor. Njegova predstava „Nora” u produkciji istog teatra je na 37. Bitefu 2003. godine dobila nagradu „Politike”. Poslednji put, Ostermajerova predstava „Istorija nasilja” gostovala je u Beogradu pre dve godine. O beogradskim iskustvima, svojim scenskim izazovima i poetici govorio je u intervujuu za „Politiku”.

– Naše prvo gostovanje na Bitefu ostalo mi je u snažnom sećanju. Milošević je tada još bio na vlasti i, kada sam davao intervjue, nikada nisam znao da li razgovaram s režimskim ili antirežimskim medijima. Zato sam svaki put posle intervjua pokušao da ja „intervjuišem” novinare. I dalje čuvam nekoliko snimaka tih razgovora. Pritom, novinari nezavisnih radio-stanica, koji su program emitovali iz inostranstva, proveli su me kroz Beograd i pokazali mi ruševine kakva je, na primer, kineska ambasada. Ta tura mi je pružila šokantan uvid u situaciju u zemlji čija je nesreća bila u tome što je imala pogrešne ljude na vlasti – priča Ostermajer. Potom dodaje:

– Za mene je Bitef oduvek bio važan hab za pozorišne produkcije sa istoka i zapada. Festival je u Srbiju dovodio predstave koje ste teško mogli da gledate u nekoj drugoj državi istočne Evrope. Vremenom je ta tradicija formirala izuzetno iskusnu i radoznalu publiku. Ta glad za pozorištem je nešto čega sam oduvek bio svestan u Beogradu, pa i poslednji put kada smo gostovali s predstavom „Istorija nasilja” po delu Eduara Luija. Iz tih razloga su kontakt i interakcija s Bitefom za mene uvek od izuzetnog značaja.

U predstavi „Neprijatelj naroda” zasnovanoj na vrhunskoj dramskoj glumi, aktuelizacija se ostvaruje provokativnom, imerzivnom scenom. O čemu je zapravo reč?

Za jednu od scena Ibzen sugeriše da se dešava u gradskoj skupštini. Mi smo odlučili da to uzmemo doslovno i na taj način je nastala scena koja podrazumeva učešće publike. Pretvorili smo publiku u skupštinu i gledaoce, na taj način, direktno suočili s pitanjima koje drama postavlja. Na taj način svaki gledalac je u prilici da spontano reaguje i da se direktno umeša. To otvara mogućnost neplanirane, nerežirane reakcije. Štaviše, učešće ljudi pruža nam mogućnost da čujemo s kakvim se političkim i društvenim pitanjima publika trenutno suočava.

Za reditelja je veliki izazov da pronađe odgovarajući način i formu u kojoj će sve to postaviti na scenu. Kakvo je iskustvo u slučaju aktuelne predstave „Neprijatelj naroda”?

Estetski pristup koji smo razvili tokom rada na „Neprijatelju naroda” vezan je u velikoj meri za iskustva u radu na našim ranijim predstavama kakve su „Nora”, „Džon Gabrijel Borkman” i „Heda Gabler”. Namera nam je bila da postignemo veliki efekat maksimalnim redukovanjem scenografije. U slučaju „Neprijatelja naroda”, scenografije gotovo da i nema, kao ni video-radova, koji su postali moj zaštitni znak, tu su samo drveni zid i crteži stvarani kredom. Taj pristup je i rezultat dugogodišnje saradnje s kostimografkinjom Ninom Vecel i scenografom Janom Papelbaumom.

Na prethodni, 53. Bitef stigli ste s predstavom „Istorija nasilja”‚ mladog francuskog pisca Eduara Luija, koje je u suštini analiza tadašnjeg savremenog društvenog trenutka. U kakvim okolnostima ste radili delo „Neprijatelj naroda”?

Tokom rada na toj predstavi nismo se bavili samo pitanjima globalnog zagrevanja i zaštite životne sredine. Bio je to period tokom kog su neke druge inicijative, kakva je bila „Okupirajmo Vol strit” i „arapsko proleće” krenule da jenjavaju. Ovaj komad govori i o tome šta se dešava kada važni društveni pokreti dožive neuspeh u borbi protiv moćnika i kako umire solidarnost.

Oduvek su vas privlačili različiti umetnički aspekti. Zašto vam je ta raznolikost važna? Kako birate dela koja ćete režirati?

Smatram da je ključ u tome da čovek stalno menja sopstvenu estetsku poziciju, da iznova iznalazi sebe. Za mene estetika uvek proističe iz materijala kojim se bavim. Sklon sam da to nazovem induktivnom metodom, nasuprot deduktivnoj, u kojoj svaki put posežete za fiksnim estetskim pristupom.

Kad radite na novom ili nepoznatom tekstu ili autoru, pokušavate da shvatite da li vam oni odgovaraju na ličnom i emotivnom nivou. U tom smislu, kakvo je iskustvo sa Ibzenovim „Neprijateljem naroda”?

Ovo iskustvo je veoma intimno pitanje čovekovog načina života, političkog stava ili političke lenjosti i nedoslednosti. Tvrdimo da smo tolerantni, da osećamo empatiju, da smo društveno angažovani i ekološki svesni, ali u isto vreme živimo na način koji će, pre ili kasnije, uništiti planetu.

Da li planirate neku saradnju sa svojom prijateljicom iz Beograda Biljanom Srbljanović?

Trenutno nemamo nikakve konkretne planove, ali se vidimo svaki put kada dođem u Beograd. Razgovori s njom za mene predstavljaju izvor inspiracije i pričinjavaju mi veliko zadovoljstvo.

Voljenoj publici u Beogradu

Izuzetno mi je žao što ove godine ne dolazimo na Bitef i lično sam vrlo tužan zbog toga! U Šaubine, kao i u svim drugim pozorištima u Nemačkoj, imamo radnički savet koji je uključen u najvažnija odlučivanja u vezi s uslovima rada zaposlenih. Taj komitet ima pravo na veto, pogotovu kad dođe do sanitarnih i zdravstvenih pitanja, naveo je Tomas Ostermajer za „Politiku”.

– Suočen s visokim brojem slučajeva zaraze od virusa, radnički savet Šaubine je iskoristio svoje pravo i stavio veto na naše planove da dođemo u Beograd. Podržavam ideju da zaposleni na ovaj način učestvuju u odlučivanju. Ubeđen sam da je to dobra stvar. Loša stvar je da se pandemija još nadnosi nad događaje iz kulture, a još je gore kad je u pitanju kulturna razmena na međunarodnom nivou. U prošlosti uvek mi je bila velika sreća i posebna čast da igramo naše predstave pred beogradskom publikom. Zbog toga vas molim za izvinjenje i razumevanje. Želim da izrazim svoju punu solidarnost Ivanu Medenice i celom njegovom timu. Divim se njegovoj umetničkoj izuzetnosti i strasti da organizuje festival kao ovaj.

Šaljem svoju ljubav srpskoj publici i svim partnerima Bitef festivala.