Ковид пропуснице нису дискриминација

Увек када размишљам о појму права на памети ми је наш чувени академик Радомир Лукић, који је био толико образован, а толико једноставан. Сва његова казивања о праву су ултрапроста, а само један пример из његових усмених предавања говори колико су била разумљива за слушаоце. Кад је причао о филозофији права, прво што је рекао било је да је филозофија она наука која те учи да размишљаш својом главом.

У теорији и пракси примене различитих права постоје и такве квалификације које говоре о тзв. апсолутним или неприкосновеним правима, а та права су веома ретка. Више је оних права која не могу да се оките тим епитетом. Шта то значи? Одговор је врло прост, јасан и недвосмислен. Већина људских права је ограничена правима других људи. То јест, ми можемо да конзумирамо право на слободу кретања само дотле док не угрожавамо на било који начин нека друга права других лица. Ако два лица треба да дођу у одређени простор, онда ниједно од њих не може нити сме да угрожава било која права другог лица, то јест ниједно од њих не може да угрози здравље, телесни и физички интегритет другог.

Како се може угрозити друго право уколико се користи неко основно људско право, рецимо право на слободу кретања? Прво, да видимо ко и како угрожава нечије основно људско право? То јест, која права се могу сматрати угроженим уколико оба лица желе да конзумирају исто право, право приступа позоришној представи.

Ако тражимо ковид пропусницу због актуелне пандемије, онда је основ нашег тражења могуће образложити на следећи начин: Прво, те пропуснице се траже од свих лица и нико није дискриминисан у том погледу. Друго, одлука увођења те обавезе заснована је на непобитним, научно потврђеним чињеницама на светском нивоу да постоји тај вирус и да је преносив. Треће, остваривање основних људских права мора неминовно да буде селективно уколико је неко од људских права угрожено конзумирањем права на слободу приступа позоришту. Четврто, то значи да постоји конкуренција основних људских права и редослед у њиховом могућем остваривању. Пето, ако је угрожено право на здраву животну средину и безбедан простор у позоришту, онда то има приоритет у односу на слободу приступа том простору од стране потенцијално заражених људи који немају доказ да нису инфицирани. Шесто, у овом случају држава штити основна људска права полазећи од приоритета једних у односу на друга, па је увек здравље било прече од права на слободу кретања у одређеном простору. Седмо, не постоји никаква дискриминација код увођења ковид пропусница, јер то није никакав хир кризног штаба или вршилаца власти који имају превасходну одговорност да на првом месту заштите живот и здравље грађана. Осмо, никада није повреда основног људског права на слободу кретања до одређеног простора ако је приступ дозвољен само под одређеним условима који су засновани на заштити неких других важнијих основних људских права. Девето, постоје примери у свакодневном животу где се нешто дозвољава под одређеним условима и поред тога што би се из незнања неко могао позивати на основно људско право, а заправо је реч о једино могућем начину функционисања савременог друштва које је постало потпуно зависно од техничких достигнућа и научних сазнања која имају већи значај од филозофског схватања права на слободан приступ неком месту.

То значи да држава не може да дозволи несметано ширење заразе са једних на друге грађане, јер подједнако мора да штити и једне и друге. Понављамо, да је ковид пропусница обавезна за све и то је оно што искључује њен дискриминаторни карактер. Други доказ за њену оправдану употребу јесте и пракса других држава које су већином посегле за том врстом мере у борби против ковида 19.

Симо С. Стокић,
дипл. правник