Четвртак, 28.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ТЕМА НЕДЕЉЕ: АУТОКЕФАЛНОСТ ИЗМЕЂУ ВЕРЕ И ПОЛИТИКЕ

Кад држава пише православне каноне

И једина канонски непризната црква у нашем региону, она у Скопљу, увек је била и политичко питање – још из времена патријарха Гаврила, када су га високи функционери уверавали да је време да Македонци добију аутокефалију
(Фото EPA/EFE/V. Xhemaj)

Ретко ко је изгледа чуо речи патријарха српског Порфирија изговорене оног 5. септембра, на дан устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија, о ширењу братског загрљаја за све, нарочито за „оне који нас називају различитим погрдним именима”, о отупљивању оштрица као мисији новог митрополита, о молби за опроштај онима који су „на било који начин повређени”. Тема није патријарх српски Порфирије, тема је српски патријарх и „црква Србије” као антитеза некаквој „Црногорској православној цркви” и праву Цетињана да слободно мрзе.

Тешко је расудити шта је више забрињавајуће: то што су српског патријарха покушали да спрече у обављању верског обреда јер вређа црногорска национална и верска осећања или то што и медији у Србији „Црногорску православну цркву” називају канонски непризнатом. Такозвана Црногорска православна црква није чак ни то. Будући да је регистрована као невладина организација, удружење грађана, а „поглавар” јој је рашчињени свештеник Васељенске патријаршије Мираш Дедеић, она није ни расколничка групација јер свештеник који је добио отказ нема с ким да буде у расколу. Не чуди стога што је њен главни духовни ауторитет црногорски председник Мило Ђукановић, који је више пута изјављивао да је стицање аутокефалности за Црну Гору његова мисија. Недвосмислено је из његових изјава да је ЦПЦ политичко-национални, а не верски пројекат – то је јасно већ из саме чињенице да председник секуларне државе лобира да добије цркву. Дешавања у Украјини, где је томос о аутокефалности дат расколничким структурама, показала су да не треба сумњати у озбиљност ничијих намера, нити да ће црквени канони, али и световни закони који штите верска и људска права, бити препрека да се такви науми остваре. Ипак, историчар др Александар Раковић, научни саветник у Институту за новију историју Србије, сматра да то у Црној Гори неће бити случај. Усвајање Закона о слободи вероисповести и покушај отимања имовине СПЦ, нереде око устоличења новог црногорско-приморског митрополита, одлуку цетињске скупштине о Цетињском манастиру – све то он сматра „последњим трзајима остатака Ђукановићевог режима у намери да се преко црквеног питања у идентитетском смислу заокружи црногорска нација као антинација српској”.

Митрополит Јоаникије и патријарх Порфирије (Фото Танјуг)

– Међутим, црногорска нација није ни настала историјским путем и на здравим основама да би се било како заокруживала. Уместо тога, присуствујемо процесу повратка јединственог и недељивог српског националног идентитета у Црној Гори као историјској држави српског народа. Српска православна црква је од 1219. присутна на свом канонском простору који обухвата данашње границе Црне Горе. Дакле, СПЦ је једина православна црква у Црној Гори јер на том поднебљу никада није било ниједне друге православне цркве осим светосавске – истиче Раковић.

Такав је случај и у већински католичкој Хрватској, где засад стидљиво, али истрајно траје идеја о „Хрватској православној цркви”, која своју мрачну традицију вуче из времена НДХ. Као лутак из кутије, „Хрватска православна црква” повремено искаче у јавности, подржана од дела хрватских националиста који и јесу њени најозбиљнији заговорници. Поново је „православни Хрват” у фокусу ових дана будући да попис становништва у суседној држави прати и кампања у делу јавности у којој се грађани позивају да се слободно изјасне као православни Хрвати.

– Екстремне групе хрватских шовиниста, предвођене Вишњом Павелић, ћерком Анте Павелића, већ су 2010. покренуле поступак „обнове” тзв. Хрватске православне цркве. Иво Јосиповић је исте године, у време док је био председник Хрватске, писменим путем гарантовао Српској православној цркви да не може бити ни говора о успостављању тзв. Хрватске православне цркве јер она има негативне конотације које сежу у Независну државу Хрватску, а тиме се ствара неподношљив однос према православнима у Републици Хрватској. Међутим, пошто се скоро 17.000 људи на попису у Републици Хрватској 2011. изјаснило као Хрвати православне вере, то заговорницима усташке идеологије даје повода да се надају да ће текући попис у Републици Хрватској показати даљи пораст „православних Хрвата”. Тиме би се показало да је успела намера утицајних делова цркве у Хрвата, са седиштем на Каптолу, да се још један број Срба у претходних десет година конвертује у хрватску националност. Дакле, пошто је противник опасан и у својим намерама немилосрдан, треба му пружити жесток отпор и утврдити одбрану српског православља на линији каква је била она када је заустављена канонизација Алојзија Степинца – сматра Раковић.

Коначно, и једина канонски непризната црква у нашем региону, Македонска православна црква, настала када су се архијереји у Скопљу 1967. одвојили од СПЦ и отишли у раскол, увек је била и политичко питање. Још из времена патријарха Гаврила, када су га, у мају 1947. године генерал Љубодраг Ђурић и председник владе Републике Македоније Колишевски на пријему у Патријаршији уверавали да су Македонци много пропатили због великосрпске пропаганде и да је време да се ослободе српских стега и добију своју цркву, уз упозорење, или претњу, да ће се то питање само још више заоштравати. Као што је аргументација државних званичника, из којих год бивших република они долазили, била тада иста као и данас, тако је и одговор српске цркве, који је тада изрекао патријарх Гаврило, а данас је чувар тог одговора патријарх српски Порфирије, остао непромењен. Функционере је патријарх подсетио да је то део Српске патријаршије која је до тог права дошла редовним путем, то јест да се црквени поредак треба сачувати онако како је он вековима постојао. И он је имао једно упозорење за њих: „Наша црква нема физичких средстава да спречава насиља и незаконитости, али ја вас уверавам да ниједна од православних цркава не може и неће признати једну такву одметничку авантуру.” Сведоци смо више од седам деценија касније да је тако било и остало до дан-данас.

Није ништа ново за СПЦ координисана хистерија чији смо сведоци недавно били уз аргументацију да само присуство српског патријарха вређа нечија верска и национална осећања. То се чуло са Цетиња, па су се одмах огласили и неки који би се нашли прилично увређени ако би поглавар СПЦ дошао у своје вековно седиште, Пећку патријаршију, да буде устоличен, а и у Хрватској је постало легитимно новинарско питање: да ли је долазак патријарха Порфирија у Јасеновац провокација? Дилема је само да ли носиоцима такве аргументације више смета то што је црква српска, што баштини вековно трајање или што је све оно што они никада неће бити.

 

 

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Petar Dozet
Šta bi bilo kad bi usred tuče zvezdaša i partizanovaca stigla vest da su se dva tima ujedinila ili ugasila? Da li bi se kavgadžije mirno razišli ili bi nastavili da se tuku oko grčkih i turskih baklava? Ovi navijači inače ne mogu razumeti da većina ljudi ne navija baš ni za koga.
M
Sve to im smeta. Najradije bi nas izbrisali iz knjige postojanja.
Средњи век
У средњем веку се код православних самосталних држава подразумевало да су црквено аутокефалне. Владара је могла да крунише само аутокефална црква или, ако није, да тражи дозволу од надређене. За нас је то била Охридска архиепископија или Вазнесењска патријаршија. Свети Сава је од овог другог добио аутокефалност јер онај први није давао ! Једноставно је прескочио надређеног али је то само изузетак од правила те је крунисао брата !
Земунац
Да ли намерно или случајно прескачете најважнију ствар у тим временима, а и каснијим када је поглавар цркве крунисао поглавара државе, а поглавар државе постављао или аминовао поглавара цркве. Што би народна изрека рекла: ''Рука, руку мије!''. И тако је било све док држава није постала секуларна. Само ми није јасно у неким аспектима да ли је држава данас секуларна?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.