Природа без друштва и друштво без критичког промишљања

Изложба фотографија „Природа без друштва” аутора Срђана Вељовића отворена је у Новој галерији визуелних уметности. Поставку чине радови настали од 2017. до 2020. године, и то манипулацијом при фотографисању, односно вишеструким експозицијама.

Како објашњава Вељовић, све фотографије су рађене технологијом која укључује филм, што значи да нису дигиталне.

Мултипликовањем мотива губи се његова препознатљивост, али се шири референтно поље на које се фотографија односи. Конкретни мотиви ослобађају поглед ка широком пољу личних, географских, културалних, идеолошких референци, имагинаријума, сећања.

Ти мотиви на фотографијама су, како каже аутор, мање-више случајни. Одвајањем слике од мотива који представља, раскидањем везе, апстраховањем, процес производње и рецепције фотографске слике постаје изразито субјективан.

‒ Мотиви на фотографијама запажени су током краћих или дужих путовања и у месту у коме живим и радим. Суштина и јесте у томе што скуп потпуно случајних мотива чини једну прилично складну целину. Тако нешто на известан начин подражава оно што се догађа када, на пример, пишемо историју. И ту имамо след потпуно случајних догађаја, а онда се друштво, заједница и научници труде да створе складан наратив који ће омогућити да се схвати шта се дешавало ‒ објашњава Вељовић.

Неки од тих мотива су изведени углавном из пејзажа.

‒ Већином су то детаљи из природе. Али постоји и један сет фотографија који се односи на техно културу. Међутим, теза је да се поставка некако одмакла од друштвености на начин да су углавном истакнути дословно мотиви без икаквих референци на друштво, значи искључиво оно што је природа сама по себи. У случају тог техна који се јавља, он се, иако популарна култура, појављује као врста биополитичке алатке која целу популацију младих, и не само младих, уклања из токова друштвености. Уместо у стварима које одређују животе њихови дани се испољавају у ескапизму и хедонизму ‒ говори Вељовић.

Додаје да је то, с једне стране, и лепо, а с друге, има и негативну конотацију која би била та природа без друштва из наслова.

‒ Поставка на неки начин констатује да оно што ми сада живимо. Оно што се назива друштво и критичко промишљање ‒ ми тренутно немамо. Живимо као појединци који су објекти на силама на којима не умемо да смислимо шта бисмо ‒ закључује Срђан Вељовић.