Време је да се заштићени станари преселе

Поводом писма Милана Милошевића, председника Удружења корисника станова у приватном власништву Србије, објављеног недавно у рубрици Међу нама, желимо да укажемо на генезу проблема.

Такозваним заштићеним станарима проблем је то што су тзв. оригинални власници током дугог временског периода продавали своје станове. Надали су се, ваљда, да ће, уколико власник умре а нема наследнике, манипулативним радњама, којима се и данас служе, они постати власници таквог стана.

Прошло је више од 70 година откако је настао овај проблем. Колико година би данас имао „оригинални власник” – 100 или 120? Због протока времена, већина таквих власника, нарочито оних који нису имали директне наследнике, суочени с немогућношћу да за живота поврате своју имовину, одлучили су да је продају као неусељиву, по цени много нижој од тржишне. Према закону, односно праву прече куповине, власник је био дужан да стан најпре понуди свом станару, па тек уколико он не жели да га купи, да га прода неком другом. Цена по којој су се продавале те некретнине јесте била знатно нижа од тржишне, али никада није била толико ниска колико тврде станари. Јер да је, како тврде, била само 10 одсто вредности, ваљда би ту погодност искористили и тако за себе и своју породицу трајно обезбедили стан. Дакле, на делу је још једна манипулација јавности од стране „заштићених”.

Тако је „оригинална” некретнина, прелазећи продајом са старих на нове власнике, временом постала ово што је данас.

А ко су „оригинални закупци”?

Нису сви станари 1945. године присилно усељени у туђе станове, и то у центру града. Део њих је, након национализације, у станове усељен по решењу својих радних организација. Немали број је непосредно након рата ушао у празне станове (власника који су одведени у логоре или се нису вратили из рата, а имали су наследнике) да би се касније ту пријавили и добили решење о становању, али не и право власништва. Јер, чак су и комунистичка власт и њена држава поштовале право приватне својине, једно од три фундаментална људска права (поред права на живот и права на слободу) гарантована у свим кодификацијама људских права од времена римског права до данас.

Део станара, без икаквог правног основа, користећи „рупе” у закону, након смрти сродника успео је да се убаци у станове или остане у њиховом поседу. Постоје и многобројни случајеви коришћења станова узурпацијом и разним малверзацијама.

Сви овакви станари данас себе проглашавају „оригиналним” заштићеним станарима или закупцима на неодређено време и желе да стекну својину на туђој имовини.

Прошло је 70 година, а ништа се није променило. И данас имамо с једне стране власнике који су укњижени на своје станове али не могу да их користе, а с друге стране „закупце на неодређено време”, који немају власништво, али имају право коришћења, давно укинуто тзв. станарско право. Променио се само назив, али не и суштина проблема.

Додајемо још неколико битних чињеница:

Према Закону о становању из 2016. године, чије су измене и допуне у припреми, не добијају власници станова ништа, већ закупци, станари, и они треба да докажу своје право како би били пресељени у друге станове, а не да власници изнова доказују своје право својине, које је неспорно.

Станови предвиђени за пресељење су у првој зони становања, и то новоизграђени, а не, како станари инсинуирају, неке „шупе” или „бараке”. (Таквих, уосталом, више и нема у Београду.)

Оваквом реториком врши се притисак на власт и јавно мњење, а „заштићени станари” себе представљају као јаднике, што свакако нису.

Манипулише се и бројевима. Нетачно је да је потребно пресељавати неколико хиљада грађана. Број регуларно поднетих захтева за пресељење много је мањи – око 600, и они би требало да иду у даљу процедуру.

Не буне се закупци зато што ће бити пресељавани, већ због тога колике станове ће добити и на којим локацијама ће они бити. Њих би задовољили само станови од 80 до 150 квадрата или новчана исплата од 200.000 до 600.000 евра.

Запитајмо се, најзад, зашто би „заштићени станари” били у повлашћеном положају у односу на остале грађане Србије. Остали грађани ове земље узимали су кредите и тако решавали своје стамбене потребе. Често су их извршитељи и исељавали јер нису могли да их отплаћују. Зашто се „заштићени станари” стално и изнова привилегују и да ли је могуће да су они једини грађани у Србији који морају бити заштићени, или то право треба сви да уживају?

Крајњи је рок да се они преселе у станове који би им држава изградила, а све по европским стандардима, и то за износ од 17 милиона евра, колико би државу коштало решење овог вишедеценијског проблема.

Љиљана Велиновић Вукчевић,
председница Удружења „Власник”, Београд