Понедељак, 18.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Кантри позиви у бој

Недавна двадесета годишњица америчког „црног септембра” као да је била прилика да се неки од aутора таквих ултрапатриотских песама поново огласе
Алан Џексон, аутор композиције „Где си био тог септембарског дана (када је свет престао да се врти)” (Фото: EPA/Ron Sachs)

Постоји врста музике које се ниједан Американац никада неће одрећи. Наравно, реч је о – кантри музици. Неко воли да је назива и „сељачком”, неко „каубојском”, неко „музиком вечитих луталица”... Како год било, где год се затекли са оне стране Атлантика и у којој год то било прилици, обавезно ће вам сервирати неки „каубојац”. У виду патриотске песме, поскочице, успаванке, тужбалице, свеједно. Јер овај облик музичког изражавања, колико год у основи био једноставан (а можда баш због тога), погодан је за сваку прилику: од свадбеног окупљања до сахране, од државног празника и испраћаја у војску до обичног испијања пива на некој од безбројних бензинских пумпи широм континента.

Недавно обележавање 20. годишњице серије трагичних догађаја у САД (рушења зграда Трговинског центра у Њујорку, напад на Пентагон и, никада до краја разјашњен, пад једног авиона у Пенсилванији), деловало је на житеље ове велике земље као доливање соли на незацељену рану. А како другачије изразити бес, мржњу и немоћ него кроз добру кантри песму. Баладу или борбени поклич – свеједно.

„Где си био тог септембарског дана када је свет престао да се врти? Да ли си био у дворишту са супругом и децом, или си свирао на неком концерту у Лос Анђелесу? Да ли си застао у шоку, гледајући у тај црни облак дима који се дизао пут плавог неба? Да ли си крикнуо у бесу у страху за своје суседе или си, једноставно, немоћан заплакао”, казује Алан Џексон у композицији „Где си био тог септембарског дана (када је свет престао да се врти)”.

Аутор даље објашњава: „Ја певам једноставне песме, нисам политичар. Гледам Си-Ен-Ен па ипак не могу да ти кажем разлику између Ирака и Ирана. Али знам Исуса и разговарам са Богом, и сећам се још из детињства: вера, нада и љубав су добре ствари које нам је подарио. А највећа је – љубав.”

Можда би дводеценијско сећање на тај „црни септембар” прошло са мање горчине да цела прича није окончана недавним неславним повратком америчких војника из Авганистана, земље која је, практично, жртвована у име „праведне” освете за поменута три терористичка напада. Џексонов колега Дерил Ворли подсећа: „Да ли си заборавио какав је осећај био тога дана, док си гледао како ти нападају домовину, а њени житељи бивају разнети... Да ли си заборавио како су се срушиле те куле, а наше комшије су још биле у њима и пролазиле кроз прави пакао... И ти тражиш да не размишљам о Бин Ладену...”

Термин – „кантри музика” – промовисан је четрдесетих година прошлог века. У основи, реч је о обједињавању неколико праваца истих корена који и данас, осим у том заједништву, егзистирају и сваки за себе. Ова врста музике у основи је једноставна, једнако у ритму као и у хармонијама. Главни адут јој је текст прилагођен свакој прилици. Прича коју износи аутор одредиће све остало. За њено извођење нису потребни велики оркестри, блештаве позорнице, посебне одоре. Довољни су гитара и – каубојски шешир. Ако се у позадини извођача случајно назире и непрегледна прерија, утисак је комплетан.

Вероватно нема америчког певача који се није огледао у кантрију – од Џим Ривса, Џонија Кеша и Елвиса Прислија до Реја Чарлса, Џона Денвера, Вилија Нелсона... Укратко, гитаре и микрофона хватао се свако ко је барем у једном тренутку стекао храброст да изађе на позорницу и суочи се са публиком, добро загрејаном неизбежним пивом. И то не само у Америци. Ова музика радо се слуша и у Аустралији, Канади, Азији, Европи... На неки начин, и на Балкану.

Треба напоменути да се кантри често успешно прожимао са другим правцима, посебно поп музиком, рокенролом или џезом. Управо стога, многе композиције овог правца своју пуну афирмацију доживеле су у неким другачијим стилским варијантама, неретко надмашујући оригиналну замисао. Ни највеће звезде музичке сцене нису оклевале да се у њему огледају: од легендарних „Битлса” до легендарног црног трубача Луја Армстронга.

Друга, ружнија страна кантрија јесте његова употреба у политичке сврхе. Неретко аутори су политизовањем ове врсте музике покушавали да „објасне” неке догађаје из историје, или поједина актуелна збивања, да их опевају на „прихватљивији” начин, оправдају поступке власти па чак и злочине, а поразе претворе у победе, срамоту у часни чин, позову у бој! Чињенице се без много размишљања своде само на оне које иду у прилог ставу аутора.

Управо стога кантри музика се, како примећују познаваоци, у одређеним ситуацијама опасно дохватила тзв. ура-патриотиотских („jingoism”) тема, промовишући врсту национализма карактеристичну управо за мултиетнички дефинисане земље попут САД. Тако Тоби Кит пева: „Отац је служио у војсци где је изгубио лево око али је ипак стално држао истакнуту заставу у нашем дворишту. Све до своје смрти је захтевао од моје мајке, брата, сестре и мене да растемо и живимо срећан живот. У земљи слободе”.

Двадесета годишњица америчког „црног септембра” као да је била прилика да се неки од утора таквих ултрапатриотских песама поново огласе: „Након авганистанског дебакла поједине композиције као да су се пробудиле из дубоког сна. Чак звуче релевантније него у време када су настајале”, казује Дерил Ворли.

„Данас је патриотизам сасвим другачија прича”, сматра Марк Раз, програмски директор једне кантри радио-станице у Филаделфији. „Ово више личи на став: ’Знамо да имамо много међусобних различитости, али и даље смо припадници исте нације. Мораћемо да пронађемо начин за превазилажење много чега што нас дели.’”


 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Aco
Za razliku od Srbije, u Americi nikada, ali nikada kovid pasosi nece proci na federalnom nivou i uopste ako ti se ne svidja zivot u nekoj od radikalno levicarskih drzava kao sto su Merilend, Nju Jork, Vasington Stejt, odes lepo u Oklahomu, Alabamu, Severnu ili Juznu Dakotu, Floridu ili naravno u legendarni Teksas koji ovih dana prkosi i federalnoj vladi po svim pitanjima. Ta sloboda je cesto tema u pesmama ali i viski i ljubavne jade. Zakljucak je da ni pisac clanka ne zna sta je hteo da kaze.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.