Шта је Веља Илић научио од мајке Ненада Чанка

Марко Јакшић и Владан Батић, некада партијске колеге, данас посланици владајуће Демократске странке Србије и опозиционе Либерално-демократске партије, после недавног сукоба у скупштини Србије највероватније неко време неће говорити. Али у вишестраначкој Србији то није вест још од када су се почетком деведесетих посвађали кумови Вук Драшковић и Војислав Шешељ. Уосталом, има и новијих и драстичнијих примера. Некадашњи саборци из петооктобарске револуције Велимир Илић и Ненад Чанак стигли су дотле да један другом прете затвором.

"Не верујем да ће Илић да се кандидује за председника републике, јер ако не буде министар може да се кандидује само за дугогодишњег робијаша", изјавио је пре неколико дана Ненад Чанак, председник Лиге социјалдемократа Војводине.

Илић, сада министар за инфраструктуру, одговорио је да би полиција морала да се позабави сепаратистичким подухватима свог некадашњег "пријатеља" и "брата" Чанка.

Политика поквари и најбоља пријатељства, али и споји немогуће. Понекад су лоши односи само представа за публику, баш као што се и неки политичари осмехују једни другима само кад су укључене камере. Познато је да су многи посланици непријатељи само за скупштинском говорницом. Изван скупштине интереси их спајају. Неки ће после оштре расправе заједно отићи на ручак, али неки и поред заједничких интереса, неће заједно ни кафу попити.

Илићев сукоб са, на пример, Драганом Ђиласом, из Демократске странке, не спада у исти кош као онај са Чанком. Са Чанком је он "рујно вино пио", са Ђиласом – никада. Са овим другим се тако препирао у ТВ дуелу, да су медији оценили да је умало дошло до физичког обрачуна. Пљуштале су такве узајамне оптужбе да се чинило да јавни тужилац неће имати куд, него да покрене истрагу. И ништа. Због виших циљева (формирања владе) Илић и Ђилас су се некако помирили. Нису постали пријатељи, али сарађују. Ни некадашњи пријатељи и чланови исте експертске групе Г17 плус Божидар Ђелић и Млађан Динкић, који су се такође пре неколико година озбиљно посвађали пред телевизијским камерама, нису обновили пријатељство, али јесу сарадњу. У истој влади.

С друге стране, не чини се да је тренутно на видику неки виши циљ због којег би Илић и Бојан Костреш, председник Скупштине Војводине, могли да изгладе односе после недавног оштрог телевизијског дуела, који је почео причом о уговору о концесији за аутопут Хоргош–Пожега, а завршио се разменом "комплимената" типа: "наркоман", "издајник", "будала" и "лопов". Илић и Костреш после емисије растали су се без речи. Ипак, у српској политици никада не треба рећи никад, јер непријатељства понекад трају само до нових избора и новог распореда снага у скупштини.

Илић открива да је Чанка недавно срео на улици. "Загрлио ме и рекао – буразеру све је у реду. После је у некој телевизијској емисији опет лоше говорио о мени. Не разумем људе који се тако понашају. Али, то је тако", каже Илић за "Политику".

Илић се није дружио ни са Ђиласом, ни са Кострешом, али са Чанком јесте. Шта се то догодило да један другог више не називају братом?

"Ненад Чанак и Владан Батић стално тако нешто изјављују о мени. Не могу да разумем да толико мрзе Војислава Коштуницу. Јер, после мог зближавања са њим долази до оваквих њихових изјава о мени", каже Велимир Илић.

– Коалиције су саставни део посла. А они излазе у медије са свакаквим изјавама, и коче развојне пројекте без икаквог правог разлога. Стално критикују. Не могу ни да схватим такав начин резоновања у вези са концесијама. Они мисле да је ту пуно криминалних радњи, али када су проучили материјал видели су да тога нема – објашњава Илић.

"Било је много примедби и на моју факултетску диплому и магистратуру. Па Чанкова мама ми је предавала на универзитету. Био сам добар ђак. Када сам магистрирао на крагујевачком Универзитету (на Техничком факултету у Чачку – прим. а.) присуствовали су новинари. Добио сам многе награде и овде и у свету. То су напади ради напада. Није ми то јасно", каже Илић.

Илић каже да се он никада није ни са ким разишао. "Они су мене питали што сам са Војом. А ја никада нисам питао Батића, који је равногорац, зашто је са Чедом".

Ненад Чанак каже да се између њега и Илића није десило ништа приватно. "Приватно имам исте симпатије. Били смо на истом послу 2000. године. Тада није био оптерећен извршном влашћу. Али, већ у септембру-октобру те године, одмах после избора, људи који су учествовали у 5. октобру поделили су се на оне који су за промене система и оне који су за персоналне промене. Ја сам био у првој групи, он у другој. Ту је дошло до разлаза", каже Чанак напомињући да је Коштуница свој положај искористио да понуди уточиште онима који су били поражени.

Чанак каже и да све што је рекао Илићу у вези са школом била шала. Али, да нема шале око концесија за аутопут, јер је то "апсолутно нетранспарентно управљање туђим парама".

Милан Ст. Протић, историчар и учесник у петооктобарским дешавањима, каже да је политика борба за власт, а власт је највећи порок који мења људе. "Пријатељства у политици нису права, поготово ако су стварана док су актери били на власти. Пример за то су Цезар и Брут. Док смо били уличарска опозиција, далеко од власти, односи су били пријатељски, али како су моћи постајале веће, долазило је до сукоба због сујете и амбиција."

Протић каже да је у политици немогуће изградити права пријатељства. "Пропадају чак и пријатељства која су створена пре политичке каријере, јер је политика болест од које људи оболевају. Неке политичаре не могу да препознам, а ретки су они које вирус власти није заразио, па остану срдачни. Јер, води се стална битка ко је прошао боље и ко је на бољем положају. После 5. октобра настала је грозница код неких да ли ће остати без положаја, а код неких су амбиције биле енормно велике".

Протић признаје да је приметио да се и сам мењао док је био на власти. "Олакшали су ми кад су ме сменили. Интимно желео сам прилику да се ратосиљам тога и да будем онај човек с којим сам могао да живим. Осећај да владате над другим људима је невероватно заводљив, па сам се сам осећао скоро као бивши наркоман. Околина примећује ваше понашање, јер отказујете дружења и извињавате се". Властољубивост није наша специфичност. Познати су сукоби Караманлиса и Папандреуа у Грчкој, а код нас Николе Пашића и Стојана Протића који су се разишли после 40 година, као и Карађорђа и Обреновића што се завршило смрћу једног актера. Сеголен Роајал, кандидат за председника Француске се растала од мужа са којим има четворо деце, а сукоб је ескалирао чак дотле да више не могу да буду ни у истој партији. Потреба за личном афирмацијом и остварење самог себе кроз огледало доводе и до раскида највећих пријатељстава."

Било би, међутим, погрешно закључити да бивши пријатељи постају непријатељи када дођу на власт. Историја опозиционих партија за владавине Слободана Милошевића препуна је раскида пријатељстава, који су често доводили и до стварања нових партија.