Римејк комада Боба Вилсона

Специјално за „Политику”
Нина Живанчевић

Париз - Педесети јесењи Фестивал париске позоришне сцене храбро и без маске нам је приказао римејк или ретро верзију старог комада славних редитеља и кореографа Роберта (Боба) Вилсона и Лусинде Чајлдс, насловљеног „Седим на тераси кад појави се овај тип помислих халуцинирам”. У овој представи, наравно, једино је лежеран наслов, јер познати Вилсонов став перфекционисте никада не би дозволио да се његова представа, барем за његовог живота изводи на начин мањи од савршеног. Кључне речи овде су „за његовог живота”, јер иако је редитељ одмах по доласку у Париз изјавио да му представа, коју је први пут извео са Чајлдсовом 1977, као креација више не припада, ипак је сваки дан проводио са својим дијаметрално супротним дублером, прослављеним извођачем Берлинског театра, Кристофером Нелом.

Далеко од тога да би господин Вилсон у било чему кориговао Нела, његова преокупација се свела на ручно и детаљно мењање филтера на камерама, додавање или брисање сувишног желатина на пројектору који би формирао ону чувену „вилсоновску светлост”, свестан да сваки његов покрет или коментар припада алеји великана у историји позоришта. Можда му је посао био олакшан или отежан компјутерским приступом сцени, њему који је толику важност придавао осветљењу лица или руке јер му је оно било најважније при стварању сцене.

Демарси-Мота, директор Театра де ла Вил и Вилсонов домаћин, овде истиче да је ова представа померила границе схватања позоришне умотности седамдесетих када је створена и начинила од позоришта оно што подразумевамо под њим данас. Па ипак данашња представа у извођењу Нела у улози Вилсона и Џули Шанахан у улози Лусинде Чајлдс се значајно разликује од Вилсонове верзије из седамдесетих. Оригинална представа од два соло комада спојена у један, ониричног карактера коју је написао аутор и извођач Вилсон, губи свој узбудљиво фрагментиран, опсесионално снажан карактер и постаје нека врста Кеноове стилске вежбе у оквиру Кабареа Боба Фоса или одређеног комерцијалног простора. И колико год да су Вилсон и Чајлдсова крајње охрабрујуће подржали извођење својих млађих колега, проблем биопика или приказивања славних личности на филму или позоришној сцени непосредно након оригиналних интерпретација и овде се показао као велики и обесхрабрујући.

Може ли Рами Малек са успехом да интерпретира великог и незаборавног Фредија Меркјурија у филму „Боемска рапсодија” или пак неко други уметницу и перформерку Марину Абрамовић, а да при томе не постане жртва незахвалног поређења са оригиналом? Поготово у случају када су „оригинали” попут Вилсона и Чајлдсове још живи и подсећају нас непрестано на блиставост оригиналних извођења.

У оригиналној Вилсоновој представи монолог сукцесивно изводе два извођача који својом игром, енергијом и посебним наглашавањем делова тела у покрету нуде сваки свој засебан соло који је истовремено и реплика сола датог партнера. Музика компонована за историјски соло 1977, као и цела Вилсонова сцена је снажна, огољена и минималистичка, те гледамо брзо смењивање залеђених сценских таблоа (tablo vivanа), што је навело Шанонову, иначе звезду театра Пине Бауш, да изјави да се осећала као да скаче са велике висине у бездан свако вече када би креирала ову познату представу.

Она се овако осећала са разлогом, јер представу „Седим на тераси кад појави се овај тип помислих халуцинирам” писали су руку уз руку Боб Вилсон и Лусинда Чајлдс и изводили је на позоришним даскама у целом свету. Обоје добрих интерпретатора, Шананова и Нел се осећају изузетно, срећни и почаствовани што им је указано огромно редитељско и кореографско поверење у извођењу овог наизглед лаког комада. Што је понекад довољно да представи удахне лепоту и инспирацију.