Вашингтонски оптимизам

Вест да је Србија добила нову „проевропску” владу поздрављена је у Вашингтону са дозом олакшања и с уздржаним оптимизмом. Неки у Стејт департменту чак нису могли ни да обуздају понос због тога што су имали „малу” улогу у обезбеђивању договора између СПС-а и ДС-а, што је отворило пут стварању овакве владе. Као што је то једном приликом рекао амерички тренер и легенда бејзбола Јоги Бера: „То је дежа ви ко зна по који пут”.

Сећам се да је исто одушевљење владало после Коштуничине победе над Милошевићем, после Ђинђићевих унутардосовских победа над Коштуницом, па чак и после вести о формирању коалиције између Коштунице и Тадића. Званични Вашингтон увек је био у слављеничком расположењу и многи очеви сваке од ових малих (и краткотрајних) победа могу да се нађу у Стејт департменту и унутар бројних америчких НВО.

И поред тога, ствари се врло брзо мењају и односи између Србије и Америке никада нису достигли фазу оптимизма која предвиђа брзу нормализацију, па чак и блиско партнерство. Многобројни су разлози за то, али мало је главних чинилаца који су остали константни током протеклих осам година. Први су они које означавам као „духове деведесетих“. Овде спадају Међународни суд за ратне злочине у Хагу и Косово.

Притисак на Србију поводом сарадње са Хашким трибуналом смањивао се и повећавао током последњих осам година. У неким ситуацијама претио је да савлада званичнике у Београду, док је било тренутака када је изгледало да ће се просто исушити и нестати. Нова влада премијера Цветковића можда ће окончати ову агонију једноставним испоручивањем преостала три оптуженика, али она исто тако има могућност да искористи осетљивост својих партнера из СПС-а поводом овог питања као ефикасно средство његовог неутралисања за неколико наредних месеци или чак и читаву годину.

Питање Косова много је теже. Вашингтон, чак и са новом Обамином администрацијом, неће променити одлуку о признавању и активној подршци косовској независности. У најбољем случају, нова влада можда би могла да добије неке уступке у започињању неке врсте нових разговора са Приштином под покровитељством УН и можда би могла да ублажи јаке притиске Вашингтона на државе (нарочито Црну Гору) да признају независност Косова. С друге стране, у најгорем случају, одлазећа Бушова администрација могла би да покуша да искористи кредите које мисли да има за формирање Цветковићеве владе како би изнудила кључне уступке Београда, што би фактички било потпуно легализовање њиховог конструисања косовске независности. Коначно, само нека врста директног или индиректног признавања „чињеница на терену“ или „стварности“ косовске независности од стране Београда оправдала би неодговорно, арогантно и незаконито понашање Бушове администрације.

Остали фактори који су ограничавали нормализацију односа Србије са Америком били су мање видљиви, али не и мање важни. Први од њих је неспособност Београда да артикулише националне интересе и да на јасан начин објасни шта жели од Вашингтона. До сада су српски лидери били изузетни у објашњавању онога што неће, али и жалосно неуспешни да кажу шта хоће. Некад мислим да је то било намерно јер су тадашњи српски политичари могли да избегну одговорност за сопствене поступке једноставно пребацујући кривицу на Вашингтон и Брисел за сопствене пропусте и неуспехе. Други проблем у вези с овим јесте неспособност Србије да комуницира на ефикасан начин у Вашингтону. Покушај БГР лобија био је непријатност и негативан фактор по питању Косова првенствено због тога што га нико у Београду никада није озбиљно схватао и није учинио ништа што би БГР могло да сматра одговорним на било који начин. Србија мора у Вашингтону да оснује далеко ефикаснији лоби да би имала било какву шансу за стицање додатних симпатија или подршке за своје интересе и циљеве.

Пресудан фактор који је био штетан са односе Србије са Сједињеним Државама били су охолост и силеџијство америчких креатора политике. Али, опет, главни разлог за постојање овога јесте тај што су српски политичари дозволили својим америчким колегама да се тако понашају. Ја, опет, мислим да је ово део жеље српских политичара да избегну одговорност. Приступ Милорада Додика у односима с америчким и европским дипломатама и политичарима овде може да буде користан у успостављању здравијих односа, који, мада нису засновани на узајамној љубави, могу ипак да буду продуктивни и на обострану корист јер се заснивају на заједничким интересима, а утемељени су на међусобном поверењу. Сви ови фактори одређиваће колико дуго ће у Вашингтону трајати слављеничко расположење због нове српске владе. Што је још важније, уколико настави с грешкама и несугласицама својих претходника, српска влада ће не само осигурати да српско-амерички односи не достигну свој пун потенцијал, већ ће обезбедити да се ови односи и даље дефинишу постављањем услова од стране Вашингтона, као и узајамним разочарењима и незадовољством.