Vašingtonski optimizam

Vest da je Srbija dobila novu „proevropsku” vladu pozdravljena je u Vašingtonu sa dozom olakšanja i s uzdržanim optimizmom. Neki u Stejt departmentu čak nisu mogli ni da obuzdaju ponos zbog toga što su imali „malu” ulogu u obezbeđivanju dogovora između SPS-a i DS-a, što je otvorilo put stvaranju ovakve vlade. Kao što je to jednom prilikom rekao američki trener i legenda bejzbola Jogi Bera: „To je deža vi ko zna po koji put”.

Sećam se da je isto oduševljenje vladalo posle Koštuničine pobede nad Miloševićem, posle Đinđićevih unutardosovskih pobeda nad Koštunicom, pa čak i posle vesti o formiranju koalicije između Koštunice i Tadića. Zvanični Vašington uvek je bio u slavljeničkom raspoloženju i mnogi očevi svake od ovih malih (i kratkotrajnih) pobeda mogu da se nađu u Stejt departmentu i unutar brojnih američkih NVO.

I pored toga, stvari se vrlo brzo menjaju i odnosi između Srbije i Amerike nikada nisu dostigli fazu optimizma koja predviđa brzu normalizaciju, pa čak i blisko partnerstvo. Mnogobrojni su razlozi za to, ali malo je glavnih činilaca koji su ostali konstantni tokom proteklih osam godina. Prvi su oni koje označavam kao „duhove devedesetih“. Ovde spadaju Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu i Kosovo.

Pritisak na Srbiju povodom saradnje sa Haškim tribunalom smanjivao se i povećavao tokom poslednjih osam godina. U nekim situacijama pretio je da savlada zvaničnike u Beogradu, dok je bilo trenutaka kada je izgledalo da će se prosto isušiti i nestati. Nova vlada premijera Cvetkovića možda će okončati ovu agoniju jednostavnim isporučivanjem preostala tri optuženika, ali ona isto tako ima mogućnost da iskoristi osetljivost svojih partnera iz SPS-a povodom ovog pitanja kao efikasno sredstvo njegovog neutralisanja za nekoliko narednih meseci ili čak i čitavu godinu.

Pitanje Kosova mnogo je teže. Vašington, čak i sa novom Obaminom administracijom, neće promeniti odluku o priznavanju i aktivnoj podršci kosovskoj nezavisnosti. U najboljem slučaju, nova vlada možda bi mogla da dobije neke ustupke u započinjanju neke vrste novih razgovora sa Prištinom pod pokroviteljstvom UN i možda bi mogla da ublaži jake pritiske Vašingtona na države (naročito Crnu Goru) da priznaju nezavisnost Kosova. S druge strane, u najgorem slučaju, odlazeća Bušova administracija mogla bi da pokuša da iskoristi kredite koje misli da ima za formiranje Cvetkovićeve vlade kako bi iznudila ključne ustupke Beograda, što bi faktički bilo potpuno legalizovanje njihovog konstruisanja kosovske nezavisnosti. Konačno, samo neka vrsta direktnog ili indirektnog priznavanja „činjenica na terenu“ ili „stvarnosti“ kosovske nezavisnosti od strane Beograda opravdala bi neodgovorno, arogantno i nezakonito ponašanje Bušove administracije.

Ostali faktori koji su ograničavali normalizaciju odnosa Srbije sa Amerikom bili su manje vidljivi, ali ne i manje važni. Prvi od njih je nesposobnost Beograda da artikuliše nacionalne interese i da na jasan način objasni šta želi od Vašingtona. Do sada su srpski lideri bili izuzetni u objašnjavanju onoga što neće, ali i žalosno neuspešni da kažu šta hoće. Nekad mislim da je to bilo namerno jer su tadašnji srpski političari mogli da izbegnu odgovornost za sopstvene postupke jednostavno prebacujući krivicu na Vašington i Brisel za sopstvene propuste i neuspehe. Drugi problem u vezi s ovim jeste nesposobnost Srbije da komunicira na efikasan način u Vašingtonu. Pokušaj BGR lobija bio je neprijatnost i negativan faktor po pitanju Kosova prvenstveno zbog toga što ga niko u Beogradu nikada nije ozbiljno shvatao i nije učinio ništa što bi BGR moglo da smatra odgovornim na bilo koji način. Srbija mora u Vašingtonu da osnuje daleko efikasniji lobi da bi imala bilo kakvu šansu za sticanje dodatnih simpatija ili podrške za svoje interese i ciljeve.

Presudan faktor koji je bio štetan sa odnose Srbije sa Sjedinjenim Državama bili su oholost i siledžijstvo američkih kreatora politike. Ali, opet, glavni razlog za postojanje ovoga jeste taj što su srpski političari dozvolili svojim američkim kolegama da se tako ponašaju. Ja, opet, mislim da je ovo deo želje srpskih političara da izbegnu odgovornost. Pristup Milorada Dodika u odnosima s američkim i evropskim diplomatama i političarima ovde može da bude koristan u uspostavljanju zdravijih odnosa, koji, mada nisu zasnovani na uzajamnoj ljubavi, mogu ipak da budu produktivni i na obostranu korist jer se zasnivaju na zajedničkim interesima, a utemeljeni su na međusobnom poverenju. Svi ovi faktori određivaće koliko dugo će u Vašingtonu trajati slavljeničko raspoloženje zbog nove srpske vlade. Što je još važnije, ukoliko nastavi s greškama i nesuglasicama svojih prethodnika, srpska vlada će ne samo osigurati da srpsko-američki odnosi ne dostignu svoj pun potencijal, već će obezbediti da se ovi odnosi i dalje definišu postavljanjem uslova od strane Vašingtona, kao i uzajamnim razočarenjima i nezadovoljstvom.