О људима и јунацима

Србија је одувек била богата сећањима на прохујала времена – бременита поводима за нова тумачења прошлости, склона посматрању реалних политичких процеса кроз призму своје историје.

Закључак намећу и поново захуктале расправе о захтевима Брисела којим се условљава евентуално чланство Србије у ЕУ. Условљава се и њено напредовање ка статусу кандидата. Два питања, при том, заслужују посебну пажњу. Косово или европска будућност? Пуна сарадња са Хагом или отаљавање те обавезе, у нади да ће захтевано, ипак, завршити у забораву?

Расправе на највишем нивоу, али и у оквиру комшијске катедре, воде у искушење да се правдају порази на попришту сукобљавања ратничке и људске природе. Уз постојану дозу цинизма деле се оцене о кривцима и херојима. Као да тек прошле недеље нисмо били сведоци две комеморације. Оне у Братунцу и, оне друге, у Сребреници.

Марко Миљанов је задужио поколења пишући о чојству и јунаштву. Присетио сам се и књиге коју мој покојни отац, историчар Васа Казимировић није написао, смрт га је претекла: „Прогон политичких противника у Србији у деветнаестом и у двадесетом веку”. Требало је да буде усредсређена на три кључне личности. На завереника Драгутина Димитријевића Аписа, на бојног војводу Живојина Мишића и на генерала Ратка Младића.

У једном од бечких архива открио је веродостојни препис писма Драгутина Димитријевића Аписа које је упутио краљу Александру, из Беча у Београд. Апис је посебно захвалио краљу на стипендији у износу од стотину дуката, која му је, наводно, омогућила да доврши специјалне студије (ма о чему се радило) у Бечу. Неколико година касније, Апис је постао завереник Црне руке. До данас, у нашој јавности није једногласно одлучено да ли заверенички романтизам, попут оног који је носио Аписа, може да послужи као оправдање за почињене злочине.

У судбоносној епохи балканских ратова, потом и Првог светског рата, страдао је и војвода Живојин Мишић – регент Александар га је разрешио свих дужности после највећих војних тријумфа. Један од разлога је било одбијање бојног војводе да поступи по наређењу регента – да „очисти” Косово од непожељних елемената, пре него што крене у ослобађање Београда. Овај акт представљао је највеће херојство чувеног војсковође.

На крају Ратко Младић. О неопходности његовог изручивања Хагу се не дискутује. Али су расправе још увек живахне, да ли је генерал војске Републике Српске трагични херој. У вези са догађањима у Сребреници, могло би се поставити питање: да ли је допустиво, чак и у братоубилачком рату, убијати људе на основу претпоставке да би једног дана могли да носе, или поново да носе, оружје?

Великан немачке књижевности Гете посебно је истакао значај епске песме о Бановић Страхињи. Његов заштитнички однос према неверној супрузи схваћен је у тадашњој Европи као српски допринос женској афирмацији и мала позајмица Европљанима у њиховим стремљењима ка вишем нивоу цивилизације. Та српска позајмица Европи потамнела је у вихору недавних, немилих догађања на нашим просторима. Време је да ствари доведемо у ред.