Мањак кревета и сестара

Младић из Ужица који је пре два месеца после несрећног пада са висине остао непокретан наредног петка ће најзад бити смештен на Клиници за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић” у Сокобањској улици у Београду и започети рехабилитацију, али у делу установе у којој се лечење плаћа. У овој установи слободан кревет чека се између два и три месеца. Иако је за овакве врсте повреде најважнији континуитет у рехабилитацији, која треба да почне одмах после операције или санирања повреда, пацијенти често губе драгоцено време чекајући место у одговарајућој установи. При томе су често изложени нежељеним последицама као што су декубиталне ране од лежања, уринарне инфекције, па чак и упале плућа.

Директор ове установе, професор др Стеван Јовић свестан је да 300 болничких кревета, колико их има у овој установи, није довољно с обзиром на велико интересовање да се рехабилитација настави баш у Сокобањској.

Додатни проблем је што у овом часу клиници недостаје и најмање 10 медицинских сестара, три доктора, пет физиотерапеута, три радна терапеута, логопед, дефектолог, па чак и библиотекар. Директор признаје да је „рударски посао” бринути се о непокретним и несвесним људима, али каже да добар руководилац мора да води рачуна о кадровској политици, јер ће за пет година отићи у пензију још пет лекара, укључујући и њега. А потребно је управо толико година да би се лекар оспособио за ову специјалност.

– На рехабилитацију нам стижу све млађи људи повређени у саобраћајним несрећама, али и приликом несмотреног скакања у плитку воду. У последње време суочавамо се са „поплавом” ових несрећних случајева. Међутим, овде су на рехабилитацији и старији пацијенти, после шлогова, тако да је просечна дужина лежања у последњих годину дана повећана са 48 на 54 дана. Све постеље, а 300 их је уговорено са Фондом здравственог осигурањам, готово стално су попуњене. Годишње овде на рехабилитацији буде око 2.000 пацијената, док 15.000 лечимо амбулантно, каже др Јовић.

На овој клиници тренутно 304 запослених плату добија на основу уговора склопљених са Фондом за здравствено осигурање, а још 17 запослених плаћа клиника, захваљујући комерцијалном делу клинике, у којем за посебан смештај пацијенти плаћају сами. Сви запослени такође из комерцијалног дела, како објашњава др Јовић, добијају 10 одсто већу плату.

Због угледа и стручности Клинике за рехабилитацију, али и због близине свих важних медицинских установа, већ годинама не престаје велико интересовање за лечење на клиници у Сокобањској, али су могућности ограничене. Апартмански део са двадесетак постеља, које родбина пацијената плаћа из свог џепа, само је делимично решио проблем чекања на кревет у овој установи. По дану за смештај у двокреветном или трокреветном апартману плаћа се 20, односно 30 евра, што није јевтино.

Професор Јовић сматра да би решење могло да буде проширење капацитета, односно нових 50 постеља, за шта постоји физички простор, али је неопходно обезбедити и одговарајући број запослених.

– У последњих годину и по дана пет пута сам од надлежних тражио да ми дају одобрење да запослим још терапеута за физикалну медицину и рехабилитацију, али одобрење не стиже. На клиници имамо све апарате који су потребни за рехабилитацију и најтеже повређених, који су актуелни у сличним клиникама у свету, али из вишегодишњег искуства знамо да руке доброг терапеута не може ништа да замени. Тешком пацијенту не вреде ни најбољи декубитални душек или дигитални апарат ако нема довољно сестара и техничара да га окрену и постарају се за негу и личну хигијену, објашњава директор клинике у Сокобањској.

Занимљиво је како су на овој клиници решили проблем квара јединственог медицинског уређаја „тредмил”, који служи у рехабилитацији људи после тешких несрећа или болести, добијен у донацијама још 2003. године. Када се тај скупи апарат, који служи за активацију центра за ход у кичменој мождини и који преко покретне траке стимулише стопала и успоставља ритам корака, покварио, надлежни су покушали да набаве дигитални део од донатора. Како део за поправку вредног уређаја није стизао, запослени су се снашли и од дигиталног, направили обичан механички апарат, па се сада ипак користи у оспособљавању пацијената са парцијалним оштећењима кичмене мождине или код пацијената који имају парапарезу или слабост обе или само једне ноге.