Гротеска и кошмар неснађеног човека

„Последње слике, али и готово сви претходни радови, настајали су углавном ноћу. Ноћ даје посебан утисак, јер када стане дневна бела бука, онда се јавља ноћна музика. Једна од птица које се чују ноћу, има специфичан звук, налик на крик, који је неретко присутан на мом раду. Зато се птица често појављује као весник ноћи и непознатог”, речи су младе уметнице Кристине Пирковић забележене у њеном разговору са кустоскињом Невеном Мартиновић, вођеном уочи недавног отварања њене изложбе у крагујевачкој Галерији Рима.

У тим речима лежи део објашњења њеног искристалисаног уметничког проседеа који ју је и препоручио за излагање, а у којем провејавају гротескне фигуре, препознатљив иконографски бестијариј фантастичних и кошмарних створења и злослутних животиња – намеће се алузија на савременог човека и последично савремено друштво. У случају ове изложбе, која траје до 1. новембра, радови из најновијег циклуса инспирисани су апокалиптичним духом песме „Очекујући варваре” Константина Кавафија.

Њене слике одликује брижљиво постављена „сценографија”: капије и славолуци, дрвореди и куће у даљини, шатори и сандуци, шкриње и претинци из којих вребају склупчане немани, примећује Срђан Вучинић у тексту изложбеног каталога и детаљније пише о делима и њеховој могућој конотацији:

– Све су то живи судеоници на позорници, у једној трагичној фарси чије нам обрисе уметница корак по корак открива. На развалинама западне, јудео-хришћанске цивилизације, под зачараним поноћним небом као да започињу нека нова драма и још недокучиви поредак. „Три крста” расута су ледином као какав мистични отпад, избледели ехо Голготе у ропотарници историје, на „Алеји великана” простиру се одбачене играчке, оловни војници који претећи израстају небу под облаке, „Лажном пророку” жабе излазе из говорљивих уста под развалинама симбола давног тријумфа... Чини се да нам сви ови призори у разним варијацијама причају једну скаску изокренутих, первертираних симбола и вредности. У садашњем тренутку они сведоче и о путу у трансхуманизам којим је већ крочило човечанство 21. века.

А како ауторка сама наводи: „У питању је неснађени човек који својим поступцима неопозиво крчи пут глобалној друштвеној и моралној декаденцији. Као последицу добијамо окружење лишено емпатије у којем је бизарност легализована, па чак и тражена. Тренутна ситуација више изгледа као да је свако свакоме варварин, као да је свако угрожен и уплашен и стога претерано окренут свом егоистичном бићу. Мислим да би свако требало да васкрсне хероја у себи, премда је то претерано утопијска идеја.”

На делима која овога пута премијерно представаља крагујевачкој публици пасивне и безвољне, фигуре Кавафијевих сенатора савременог доба, уроњене су у беживотне пејзаже и сценографије напуштених и урушених грађевина – у потпуно статичну атмосферу таворења и препуштање таласу безнађа, с искораком у смелије у подручје боје, и то сугестивних и симболичних нијанси плавог, објашњава Невена Мартиновић.

О разлозима своје инспирације Кавафијем, сликарка каже:

– Прво сам открила песму „Итака”, затим „Оно што можеш”, потом „Очекујући варваре”. Након песника које сам до тада читала, а којих није било много, Кавафи је за мене био освежење. Оно што ме је посебно привукло јесте давање неког другачијег смисла већ познатим и дефинисаним појмовима. Тако је његов варварин, иначе један феномен који садржи рушилачку конотацију, заправо, тражење решења изван познатих ствари. Док читам ову песму, имам утисак да се варварин очекује попут духа из машине која ће дати решење за тренутну ситуацију. Међутим, све се завршава само на ишчекивању те силе, на једном замрзнутом тренутку у којем се радња стално понавља без икаквог тангирања са спољним иксуствима.

У њеној биографији може се прочитати да је основне и мастер студије завршила на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, на одсеку за примењену уметност, смер зидно сликарство. Члан је УЛУС-а. Приредила је петнаест самосталних изложби и добитница је неколико награда, међу којима је и Друга награда за цртеж Фондације „Владимир Величковић”.