Лекар против права и језика

Одговор на текст проф. епидемиологије у пензији Зорана Радовановића „Правник против правника”, „Политика”, 12. 10. 2021. године – као његова реплика на моје текстове „Вакцинација између права и обавезе” (4. 9. 2021) и „Ковид пропуснице и ’право’ на невакцинисање” (27. 9. 2021)

„Ако један човек хоће да пише јасним стилом, прво му мора све бити јасно у мислима. И мора да познаје језик. А то није мало” (Гете)

Текст који следи не би био написан да у тексту проф. др Радовановића – „Правник против правника”, као критика неких мојих ранијих прилога – нису поменуте уважене колеге и пријатељи, елитни правници, који наводно имају супротан став од мене у погледу општеобавезне вакцинације, ковид пропусница (КП) и њихове уставности: Зоран Ивошевић, Весна Ракић Водинелић, Вида Петровић Шкеро и Миодраг Јовановић. (Па и да имамо различита, а образложена гледишта, ништа страшно: у данашњој Србији, ионако – (и) два лекара, четири мишљења). С позивом на тако угледна имена мени се – крајње нетачно – спочитава да сам написао да „би увођење ковид пропусница на националној равни, ако се не прогласи општеобавезна вакцинација... било противно уставу. И било, би – али се прећуткује једна моја неколико пута у том контексту наглашена, кључна реч: ексклузивно, искључиво тј. једино. Дакле, КП нормативно не би смеле (са становишта слободе избора, па и пожељне психолошке еластичности!) – ако се уопште и уведу (без општеобавезне имунизације) – да буду једини „филтер”, једини „пут” за улаз у одређене објекте, за приступ на одређене јавне површине. Е, тако нешто би се онда косило са Уставом. А оне, саме по себи – не би биле неуставне! Па сам навео и алтернативе њима (ко хоће да чита!): потврда о прележаној корони у одређеном временском распону, свежи ПЦР тест, брзи антигенски тестови... (Тако је и у већини цивилизованих држава). Није посреди моја „наметнута дихотомија” (како ви г. З. Р. кажете – хтели сте рећи двоструки, противуречан став? – па сте употребили неспретну кованицу, шта ли?), него један од могућих начина да се – компоновањем правних и медицинских компоненти – бар покуша да изађе из овог здравственог кошмара! И ни на једном месту нисам (у)тврдио да је општеобавезна вакцинација противна Уставу! (Биће да сте ме с неким нехотице заменили?!) Напротив, она је потпуно у сагласности с Уставом, али је тешко спроводива у садашњој политизованој и неосвешћеној, заплашеној Србији (што је ономад и објашњено, и у „Политици”, и у листу „Данас” од 8. 10. 2021).

Па добро шта је суштина Вашег текста? Напад ад хоминем? Медицински екстремизам? Лична промоција (зар опет!)? Правничко надрилекарство? Политичко слепило? Утопијски идеализам, борба с ветрењачама? Ма ништа од тога, надам се. Ипак. Само (још) један писани ексцес упућен на погрешну адресу, неког суморног, досадног дана. И, на концу, шта је „зајапурени песник” хтео да нам поручи? „Једино што нам је у вишемесечном чекању да се протумаче једноставне уставне одредбе свом силином запљуснуо пети талас, па је постало касно за предупређење масовног умирања било обавезном вакцинацијом одређених категорија становништва (па ја сам докторе у оном свом другом напису баш то и предлагао – коначно „задоцнели истомишљеници”! /прим. З. Т./), било ковид пропусницама. Сад су пред нама два решења: или много горчи лек од раније разматраних или потпуна предаја.” Аферим, професоре! Управо цитираном последњом реченицом о „предаји” др Радовановић ставља себе у вештачки баланс не би ли покрио немоћ уплитања у нешто што не разуме. (Какав ли је онда /био/ у својој струци? Кажу – сјајан! Нема разлога да сумњам. Па, нека се онда и држи искључиво ње.) Не могу да верујем да свако своје тумачење види као једино исправно?! Да не бих и сâм упао у ту и такву замку, био сам опрезан – проф. Радовановић ће, дакако, рећи „недоследан” – и овдашњи горући проблем настојао да овлаш скицирам имајући у виду не само медицинску и правну већ и психолошку, политичку, социолошку, па и економску раван у садашњој Србији. Не намећући никоме сопствено гледиште.

На концу, најлепше молим: 1) да се моји (као и текстови других) читају пажљиво, па и више пута – Репетитио ест матер студиорем!; и то добронамерно (а не на брзину и надобудно!), систематски и циљно, логички и језички исправно а и потпуно, целовито – посебно ако се човек ван правничке струке усуди да реагује на њих: 2) да се нико „не крије” – и то погрешно – иза леђа/имена других, посебно у питањима, конкретно правничким, за која је апсолутно нестручан (пребројавајући /сиц!/ чак и словне знакове у појединим текстовима); 3) да се (х)артија не арчи непотребно, да се новински (и други) простор – ради сензационализма и (пре)честог појављивања у медијима – користи само када има шта (ново) да каже.

Као што знате, драги професоре Радовановићу, јако поштујем Ваше напоре (в. „Данас”, 8. 10. 2021), али се свима, па и онима најбољима, деси да грубо погреше. Па, боже мој, није катастрофа. Будите фер, па то – бар овога пута – јавно признајте. Бићете, као човек, (још) цењенији. Као лекар сте ионако на/при врху. Извињење не тражим. (А и водићу Вас на пиће – или Ви мене, свеједно – у „Последњу шансу”.)

„Не чини себе тако великим, ти нису тако мали” (Толстој)

„У праву је ко је јак, ко је кадар бранити и одбранити своје право” (А. Г. Матош)

Професор Правног факултета Универзитета у Београду