Lekar protiv prava i jezika

Odgovor na tekst prof. epidemiologije u penziji Zorana Radovanovića „Pravnik protiv pravnika”, „Politika”, 12. 10. 2021. godine – kao njegova replika na moje tekstove „Vakcinacija između prava i obaveze” (4. 9. 2021) i „Kovid propusnice i ’pravo’ na nevakcinisanje” (27. 9. 2021)

„Ako jedan čovek hoće da piše jasnim stilom, prvo mu mora sve biti jasno u mislima. I mora da poznaje jezik. A to nije malo” (Gete)

Tekst koji sledi ne bi bio napisan da u tekstu prof. dr Radovanovića – „Pravnik protiv pravnika”, kao kritika nekih mojih ranijih priloga – nisu pomenute uvažene kolege i prijatelji, elitni pravnici, koji navodno imaju suprotan stav od mene u pogledu opšteobavezne vakcinacije, kovid propusnica (KP) i njihove ustavnosti: Zoran Ivošević, Vesna Rakić Vodinelić, Vida Petrović Škero i Miodrag Jovanović. (Pa i da imamo različita, a obrazložena gledišta, ništa strašno: u današnjoj Srbiji, ionako – (i) dva lekara, četiri mišljenja). S pozivom na tako ugledna imena meni se – krajnje netačno – spočitava da sam napisao da „bi uvođenje kovid propusnica na nacionalnoj ravni, ako se ne proglasi opšteobavezna vakcinacija... bilo protivno ustavu. I bilo, bi – ali se prećutkuje jedna moja nekoliko puta u tom kontekstu naglašena, ključna reč: ekskluzivno, isključivo tj. jedino. Dakle, KP normativno ne bi smele (sa stanovišta slobode izbora, pa i poželjne psihološke elastičnosti!) – ako se uopšte i uvedu (bez opšteobavezne imunizacije) – da budu jedini „filter”, jedini „put” za ulaz u određene objekte, za pristup na određene javne površine. E, tako nešto bi se onda kosilo sa Ustavom. A one, same po sebi – ne bi bile neustavne! Pa sam naveo i alternative njima (ko hoće da čita!): potvrda o preležanoj koroni u određenom vremenskom rasponu, sveži PCR test, brzi antigenski testovi... (Tako je i u većini civilizovanih država). Nije posredi moja „nametnuta dihotomija” (kako vi g. Z. R. kažete – hteli ste reći dvostruki, protivurečan stav? – pa ste upotrebili nespretnu kovanicu, šta li?), nego jedan od mogućih načina da se – komponovanjem pravnih i medicinskih komponenti – bar pokuša da izađe iz ovog zdravstvenog košmara! I ni na jednom mestu nisam (u)tvrdio da je opšteobavezna vakcinacija protivna Ustavu! (Biće da ste me s nekim nehotice zamenili?!) Naprotiv, ona je potpuno u saglasnosti s Ustavom, ali je teško sprovodiva u sadašnjoj politizovanoj i neosvešćenoj, zaplašenoj Srbiji (što je onomad i objašnjeno, i u „Politici”, i u listu „Danas” od 8. 10. 2021).

Pa dobro šta je suština Vašeg teksta? Napad ad hominem? Medicinski ekstremizam? Lična promocija (zar opet!)? Pravničko nadrilekarstvo? Političko slepilo? Utopijski idealizam, borba s vetrenjačama? Ma ništa od toga, nadam se. Ipak. Samo (još) jedan pisani eksces upućen na pogrešnu adresu, nekog sumornog, dosadnog dana. I, na koncu, šta je „zajapureni pesnik” hteo da nam poruči? „Jedino što nam je u višemesečnom čekanju da se protumače jednostavne ustavne odredbe svom silinom zapljusnuo peti talas, pa je postalo kasno za predupređenje masovnog umiranja bilo obaveznom vakcinacijom određenih kategorija stanovništva (pa ja sam doktore u onom svom drugom napisu baš to i predlagao – konačno „zadocneli istomišljenici”! /prim. Z. T./), bilo kovid propusnicama. Sad su pred nama dva rešenja: ili mnogo gorči lek od ranije razmatranih ili potpuna predaja.” Aferim, profesore! Upravo citiranom poslednjom rečenicom o „predaji” dr Radovanović stavlja sebe u veštački balans ne bi li pokrio nemoć uplitanja u nešto što ne razume. (Kakav li je onda /bio/ u svojoj struci? Kažu – sjajan! Nema razloga da sumnjam. Pa, neka se onda i drži isključivo nje.) Ne mogu da verujem da svako svoje tumačenje vidi kao jedino ispravno?! Da ne bih i sâm upao u tu i takvu zamku, bio sam oprezan – prof. Radovanović će, dakako, reći „nedosledan” – i ovdašnji gorući problem nastojao da ovlaš skiciram imajući u vidu ne samo medicinsku i pravnu već i psihološku, političku, sociološku, pa i ekonomsku ravan u sadašnjoj Srbiji. Ne namećući nikome sopstveno gledište.

Na koncu, najlepše molim: 1) da se moji (kao i tekstovi drugih) čitaju pažljivo, pa i više puta – Repetitio est mater studiorem!; i to dobronamerno (a ne na brzinu i nadobudno!), sistematski i ciljno, logički i jezički ispravno a i potpuno, celovito – posebno ako se čovek van pravničke struke usudi da reaguje na njih: 2) da se niko „ne krije” – i to pogrešno – iza leđa/imena drugih, posebno u pitanjima, konkretno pravničkim, za koja je apsolutno nestručan (prebrojavajući /sic!/ čak i slovne znakove u pojedinim tekstovima); 3) da se (h)artija ne arči nepotrebno, da se novinski (i drugi) prostor – radi senzacionalizma i (pre)čestog pojavljivanja u medijima – koristi samo kada ima šta (novo) da kaže.

Kao što znate, dragi profesore Radovanoviću, jako poštujem Vaše napore (v. „Danas”, 8. 10. 2021), ali se svima, pa i onima najboljima, desi da grubo pogreše. Pa, bože moj, nije katastrofa. Budite fer, pa to – bar ovoga puta – javno priznajte. Bićete, kao čovek, (još) cenjeniji. Kao lekar ste ionako na/pri vrhu. Izvinjenje ne tražim. (A i vodiću Vas na piće – ili Vi mene, svejedno – u „Poslednju šansu”.)

„Ne čini sebe tako velikim, ti nisu tako mali” (Tolstoj)

„U pravu je ko je jak, ko je kadar braniti i odbraniti svoje pravo” (A. G. Matoš)

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu