Филозофирање пуни болнице

Сведоци смо размаха две истовремене појаве: епидемије и филозофирања.

Епидемија је поново у пуном замаху. Епидемиолози упозоравају да је придржавање препоручених мера услов за обуздавање епидемије. Међутим, ни на врхунцу епидемије велики број грађана не поштује те мере. Мало ко носи маске, а велики број не пристаје да искористи ретку привилегију – бесплатну вакцинацију. Међу антиваксерима, који војују против вакцинације, има чак и лекара. Од једног таксисте сам чуо да му лекар који оспорава вакцинацију личи на попа који не верује у Бога. Просто је невероватно да има икога ко не види да епидемија сваким даном пуни болнице и мртвачнице.

Оспоравање мера за борбу против епидемије врши се позивањем на људска права и слободе. Носиоци оспоравања занемарују три битна питања: Да ли постоје људска права важнија од здравља и живота? Да ли ико може да се поноси слободом која се плаћа људским животима? Да ли држава треба да стоји скрштених руку док епидемија пуни болнице и мртвачнице?

Свако има право да филозофира до миле воље. Али, у цивилизованом друштву нико нема право да бира хоће ли да поштује закон или не. Непоштовање закона води у анархију. А искуство је дало довољно доказа да је анархија најгори поредак. Гора је и од диктатуре. У диктатури страдају само непослушни, а у анархији страдају сви. Нису без разлога Стари Римљани усвојили правило „Dura lex sed lex”, које је Валтазар Богишић у Општем имовинском законику за Црну Гору превео са: „Закон је закон, ма како опор био”.

Једно друго правило Римског права гласи: „Највиши закон државе је заштита здравља народа”. Све државе и покушавају да поступе у складу с древним правилом. Но, даноноћно призивање грађана на разум не долази до њихових мозгова. Многи одговарају демонстрацијама против мера за заштиту здравља и живота. Не успевају ни покушаји држава да воденим топовима охладе усијане главе „слободара”. Вероватно би најделотворнија мера била да оболели који нису пристали да се вакцинишу сами сносе трошкове лечења. Питање је да ли уопште постоји правни основ по којем држава има право да те трошкове преваљује на пореске обвезнике.

Симеон Савић,
magister iuris