У селу Вране још чекају асфалт

Вране код Ужица – Толики се путеви саградише, а у брдском селу Вране крај Рзава још прижељкују асфалт. Радили су им путари некад нешто из правца оближњих Равни, али „на парче”, а разне власти више обећавале него што су чиниле. Остало је да се кроз село асфалтира око три километра друма, давнашњег бановинског пута (чија је калдрма и сада понегде приметна).

Писали смо пре деценију да су Вране „бела врана” – заобиђене у путарском походу кроз ужичка села Никојевиће, Равни, Скржути, где су асфалтом и засеоке прошарали. А ми као слепо црево, жалили су нам се тада сељани Врана.

Од тог времена мало шта се на путу кроз ово село променило. Прашњав макадам и сада води добрим делом Врана, узак и пун рупа. Као вековима кад је овуда поред Рзава водио поменути бановински пут, некад најкраћа веза између Сирогојна и Пожеге.

Остао је стога непромењен овдашњи сеоски призор: бисерно чисти Рзав лепотом очарава, воћњаци се повили под плодовима, сеоска дворишта и окућнице уређени, али пут већим делом пропао. У потпуном нескладу с природом и окружењем.

Кад се овде долази из Равни, пут је узак, али асфалтни, све до места где се у Рзав улива Приштавица. А онда је макадам безмало три километра кроз Вране поред Рзава, па затим поново асфалт према оближњем селу Дрежнику (и даље према бањи Роге до Пожеге). Откуд овај прекид, зашто не спајају несастављено, пита се свако неупућен.

Поред тог макадама у Вранама кућа је Миладина Стевановића, млађег домаћина. Три генерације су у његовом домаћинству. Он са супругом Бојаном има троје деце школараца: Јелена учи седми, Богдан пети, а Никола други разред. Они су ђаци пешаци, 10 километара пешаче до школе у Равнима и назад. Углавном асфалтом, делом и овим блатњавим макадамом. Све троје су добри ђаци, не жале се на пешачење. А значило би им, као и другим ђацима пешацима из села, ако би цео пут асфалтирали. Тада би можда кренула овуда и аутобуска линија (до најближег аутобуса мештани Врана сада пешаче километрима).

Миладин ради као ватрогасац у Ужицу, путује на посао. Не смета му што живи на селу. Вране имају педесетак кућа, сељани углавном гаје малину и друго воће, баве се и сточарством. Близу им је чиста река, има на њој неколико мањих плажа, с тим што у лето посетиоци из града долазе на дан, дуже у селу не остају. А има услова да се овде развије сеоски туризам.

– Ово је леп и здрав крај, река привлачна, идеално за љубитеље одмора у природи. Струју и пијаћу воду имамо, куће су нам уређене, али немамо асфалт већим делом пута. Раније су нам обећавали да ће то урадити, па дођу и асфалтирају само по 200-300 метара. Ми мештани увек смо сносили трећину тих трошкова – прича нам Миладин.

Упркос томе у селу има туристичких искорака. Први је направио Дуле Дамљановић, који живи у Ужицу, а овде му је завичај. Поред некадашње сеоске школе у Вранама реновирао је стару породичну кућу и у њој за госте уредио 15 лежајева, створио лепо етно-домаћинство. Али како туристе довести на одмор, кад пут није асфалтиран.

– Надам се да ће држава имати слуха да га уради јер управо нам је она крајем шездесетих најавила градњу бране Роге на Рзаву за водоснабдевање, низводно од нашег села, обећавши да ће нам пут због тога бити поплављен. Кад бисмо се касније обраћали да дотрајали пут ураде, увек би нас питали зашто да га поправљамо кад им је у плану да га поплаве. Временом планови су измењени, брана није направљена у оближњим Рогама, већ подаље у Сврачкову, тако да је наш пут одолео предвиђеном плављењу. Зато од државе очекујемо да сада покаже разумевање и асфалтира га – објашњава за наш лист Дамљановић.

С тим што је овде, додаје он, стање друкчије у односу на остала брдска сеоска подручја која вапе за асфалтом. Сада се житељи Врана мање исељавају, ко је хтео одавно се одселио. Млади људи у последње време овде остају, па им треба створити услове. А старији се надају да ће дочекати да прошетају асфалтом кроз село, да их прашина више не гуши.