Зашто не евро?

Као што се и могло очекивати, мој недавни предлог на страницама „Политике” да Србија пређе са динара на евро изазвао је шаролике реакције. Између осталих, огласио се и гувернер НБС.

Да подсетим, мој став је да би преласком на евро наша инфлација најзад била стављена под контролу и сведена на ниво евро-зоне (плус-минус пар процента), пошто би се за њу уместо домаћих политичара посредно бринула Европска централна банка која је као институција експлицитно устројена да буде независна од политике, са јединим мандатом да одржава стабилност цена. Евроизолација би, такође, избацила и девизни ризик из финансијских рачуница што би нас учинило привлачнијим и за домаћа и за страна улагања. Велики људски, финансијски и материјални ресурси (економисти, мењачи, пословни простор...) би се преусмерили од сталног претакања из динара у евре и назад, у потрази за зарадом или бар заштитом од флуктуирајућег курса, ка друштвено кориснијим делатностима. Најзад, елиминисањем курсно-девизних манипулација ограничило би се и богаћење политички повезаних на рачун свих других, пре свега мале привреде и грађана.

Сама замена би била релативно једноставна и слична заменама старих динара за нове, које су обављане више пута у прошлости. Једина разлика би била што би НБС уместо штампања нових динара повлачила девизне резерве из страних банака у еврима и њима замењивала динаре на својим шалтерима по фиксираном курсу. Да би се спречиле махинације, динарска штампарија би се истог тренутка затворила, а уништили би се сви динари који нису у оптицају као и сви они који се поднесу на замену.

Но, да се осврнемо редом на гувернерове аргументе:

1. „Европска централна банка је … Уговором из Мастрихта јасно дефинисала критеријуме које земље треба да испуне да би могле да уведу евро као законско средство плаћања. НБС, каже он, размишља само о легалним и правно могућим сценаријима."

Импликација да нам је за евроизацију неопходан пристанак европске централне банке, тј. да би прелазак на евро био нелегалан, нетачна је јер ми немамо никакав уговор са Европом који би прекршили преласком на евро. Узгред, и Исланд који није и нема намеру да постане члан ЕУ озбиљно размишља да своју круну замени евром. Кажу, „тешко је одржавати независну валуту кад сте толико повезани са европским тржиштем”. Што се тиче реакција ЕУ, не треба заборавити да је прерастање евра у резервну светску валуту која је на уштрб долара у све широј употреби изван евро-зоне заправо у интересу земаља те зоне. Најзад, ако је могла Црна Гора, зашто не би и Србија?

2. „Досадашње искуство земаља које су примениле европску валуту, није потврдило да је увођење евра ’чаробни штапић’ који у некој земљи решава проблеме инфлације, текућег платног и буџетског дефицита, задуживања или преобимне јавне потрошње."

Наравно, инфлација не би била „решена” – нигде и није, нити ће скоро – али би нам са двоцифрене сигурно пала на нижи ниво, и то трајно. Што је још важније, била би предвидивија и повезана са инфлацијом у земљама са којима највише тргујемо.

Што се дефицита платног биланса тиче, он сигурно не би тек тако нестао, али би свакако извоз порастао, а увоз опао, тим пре ако би уз прелазак на евро истински либерализовали токове робе и капитала. Најбоља потврда за ову прогнозу је да се пре свега извозници махом слажу са преласком на евро, а и јавна је тајна да је опробани рецепт за богаћење политички повлашћених прецењена домаћа валута уз монополски положај увозника и прикривене кредитне повластице.

Најзад, и буџетски дефицит би се ограничио јер би буџетска потрошња без емисионих манипулација била потпуно транспарентна у односу на оно што се убере од пореза и дажбина. Једини додатни извор, поготово кад усахну приходи од приватизација, било би експлицитно додатно задуживање државе у еврима, а и та могућност би била ограничена због врло ниског кредитног рејтинга.

3. „… независна монетарна политика шири простор за спровођење макроекономске политике, пошто представља додатни инструмент у јачању монетарне и фискалне стабилности. Ко се одриче своје валуте, јавно признаје да за то није способан."

Монетарна (и курсна) политика јесте моћна алатка, али је и мач са две оштрице, поготово у нашем политичком и економском миљеу у коме је релативно лако сваљивати већину терета рестриктивне политике на политички мало утицајне актере као што су становништво и мала привреда.

Што се одрицања од сопствене валуте и независне монетарне политике тиче, то је за нас из оправданих разлога болна и осетљива тема. Али не заборавимо да су и други имали јаке емотивне разлоге за задржавање националне валуте. Немци су то учинили, иако је њихова марка била једна од најчвршћих валута последњих деценија двадесетог века и као таква велики извор националног поноса. Да не говоримо о земљама попут Италије и Грчке које су традиционално кубуриле са инфлацијом па су „независну” централну банку добровољно жртвовале зарад стабилности цена и дугорочног економског интереса.

Избор је значи између ниске и предвидиве инфлације и „независности” монетарне политике која се на крају и тако увек окрене у корист моћних и политички повезаних на уштрб свих других. Како је чланство у ЕУ за већину нас ионако декларисани циљ, шта нас онда спречава да бар његове монетарне благодети не кренемо да уживамо што пре?

Потпредседник америчке Федералне банке за 
хипотекарне кредите, бивши вицегувернер НБС