​Од Росинија до Брамса

Већ дуже време нисам свирала у Београду. Због ковида је била свугде дужа пауза са концертима тако да сам више снимала у последње време, каже за „Политику” виолончелисткиња Ксенија Јанковић, најављујући свој сусрет са београдском публиком. Поклоници музичке уметности са посебним интересовањем очекује концерт светски познате виолончелисткиње Ксеније Јанковић и виолинисткиње Кандиде Томпсон из Велике Британије, који ће бити уприличен вечерас од 20 часова на сцени земунског Мадленианума, у оквиру 53. Бемуса, а у суорганизацији са ЦЕБЕФ-ом. Диригент је Дејан Савић. Публика ће уз пратњу оркестра Опере и Театра Мадленианум моћи да чује најлепше увертире и свите из опуса Ђоакина Росинија, Петра Илича Чајковског, као и дупли концерт за виолону и виолончело Јоханеса Брамса.

‒ Кандида Томпсон и ја већ дуже свирамо заједно. Имамо заједнички састав „Хамлет пиано трио” и такође смо снимили више компакт-дискова. Снимамо увек са клавирима из тих епоха, Шуберт, Бетовен, Менделсон ‒ каже Ксенија Јанковић и додаје:

‒ Београд ми свакако недостаје. Врло је чудна ситуација сада глобално, то ћемо моћи да разумемо тек у будућности, када будемо имали дистанцу и перспективу те логике гледања уназад. Сигурно је ту било и много неискуства и неспремности и неразумевања ситуација у којима се налазимо.

Ксенија Јанковић рођена је у српско-руској породици музичара. Очарана виолончелом, почела је да свира у шестој години, а већ са девет је дебитовала са Београдском филхармонијом. Две године касније, као државни стипендиста, наставила је школовања у Централној музичкој школи при Московском конзерваторијуму где су јој професори били Стефан Каљанов и Мстислав Ростропович. Студије је наставила код Пјера Фурнијеа у Швајцарској и Андреа Наваре у Немачкој...

Она важи за једну од најинтересантнијих виолончелисткиња данашњице. Годинама је била професор виолончела на Високој школи за музику у Вирцбургу, тренутно предаје у Високој школи за музику у Детмолду.

‒ Мој пут се развијао некако сам по себи. Увек сам била фасцинирана музиком, уопште животом и светом. Трудила се да што боље свирам и разумем музику и све око себе. Највише волим тај процес рада, уживам да сатима вежбам и бавим се музиком. Стога је ера пандемије за мене била период када сам заиста имала времена за то ‒ прича наша саговорница и додаје:

‒ Као сасвим мала свирала сам клавир. Моја мама Олга Јанковић је била пијанисткиња, те сам стално седела испод клавира и била фасцинирана тим звуковима. После сам и сама седела за клавиром и испробавала те звуке и понављала то што сам чула. Тата је био диригент па сам, сходно околностима, упознала рано све инструменте. Када је дошло време да изаберем шта хоћу да свирам, изабрала сам контрабас. Убедили су ме да је виолончело ипак интереснатније...

Иза Ксеније Јанковић су бројни солистички концерти у Паризу, Лондону, Берлину и Москви, али и Београду и Новом Саду. Њене наступе са великим оркестрима какви су Лондонска филхармонија, Будимпештанска филхармонија, Оркестар Романске Швајцарске, оркестри Радио Берлина, Копенхагена и Мадрида, критика је описала као потресне и незаборавне.

‒ Свирам на разним фестивалима и са врло познатим музичарима и композиторима, као што су Андраш Шиф и Јерг Видман, сада све више са млађим колегама где преузимам и ту лидерску улогу. Исто тако лепо је имати стални ансамбл као што је „Хамлет пиано трио” са Кандидом Томпсон и Паолом Ђакометијем ‒ прича Ксенија Јанковић, која је доследна и у борби против музичког неукуса:

‒ Врста музике којом се бавимо се одржала већ столећима због своје аутентичности, дубине, велике изражајне снаге и суптилности која може свим људима да помогне да дубље разумеју себе саме и живот око себе. То сматрам врло важним и дубоко ме фасцинира и даље, сваки дан ‒ наводи наша саговорница.