Читате ли писма из Конгреса

Писмо седморице чланова Конгреса САД адресирано на председника Бајдена, једно је од веома уобичајених понуда из пакета лобистичких услуга, коју можете да добијете од политичара у ВашингтонуОни су нека врста клубова где се окупљају чланови Конгреса сличних интересовања и интереса, добровољни су, не троше буџет, а познати су нам под именом „кокуси”. У садашњем сазиву америчког Конгреса има их чак 460, било их је донедавно и близу 700, тако да није претерана шала која каже: „Ако имате било какав интерес, конгресмени за њега имају групу.”

Тако у садашњем, 117. сазиву Конгреса САД постоје и кокуси за бејзбол, хокеј, одржавање аутомобила, канабис-кокус, бурбон-кокус или бициклистички кокус. У њима седе народни представници, утицајни политичари који се и на овај начин боре за остварење својих политика, склоности, па и идеологија.

Нама су углавном познати они „тврди”, спољнополитички, кокуси који се оснивају као неке врсте група пријатељства, око сарадње са неком конкретном државом. И њих има много, скоро колико и држава у свету, али њихов утицај на формирање државне политике САД није нарочито битан.

Када ових дана неког од седам америчких конгресмена који су потписали писмо председнику Бајдену домаћи медији означе као члана овог или оног кокуса (обично косовског или босанског), треба имати на уму и резултате једног истраживања о кокусном ангажману чланова Конгреса. Према том истраживању, сваки конгресмен (члан Представничког дома) учлањен је у просеку у чак 34 кокуса, а сваки сенатор у просеку у 18 кокуса. Каже се и да је најмање један конгресмен потписао приступницу за чак 132 конгресна кокуса.

Тако да грдно вара утисак који се стиче из домаће штампе да се конгресмен X. Y., потписник писма Џозефу Бајдену, бави само Србијом, Вучићем, Балканом, Босном и Косовом и да једва стиже да уради било шта друго. Веома је извесно да је господин учлањен у још 30 и више конгресних кокуса и да га Вучић, Србија и Косово интересују подједнако као и фудбал, рак крви, Бразил и млекарска индустрија, где је такође члан кокуса.

Писмо седморице чланова Конгреса САД адресирано на председника Бајдена, зато је једно од веома уобичајених понуда из пакета лобистичких услуга, коју можете да добијете од политичара у Вашингтону. Имајући у виду балканске навике и буџете, тај пакет може да изгледа отприлике овако – добијате два састанка у Вашингтону на нивоу члан Конгреса и виши чиновник у администрацији, једна посета конгресмена (или мање групе) вашој земљи, интервју за неки од медија у Вашингтону и, разуме се, писмо групе конгресмена председнику Бајдену на тему коју ви одаберете и за које пишете први „драфт”. Све то за две године, по цени од…

То што писмо конгресмена Џоу Бајдену добија насловне стране у новинама у региону, његов је највиши домет и највећи политички ефекат. Не зато што потписници немају политички утицај у САД, напротив. Они су важни и угледни политичари, али начин на који се користи њихов утицај не може да „добаци” више од нискотиражних насловних страна на Балкану. Конгресмени за то уопште нису криви, они су обавили свој део посла.

Проблем је са овдашњим очекивањима и очекивањима „претплатника” на ову врсту услуга, да ће једно овакво писмо донети некакав политички преокрет. Проблем је са политичким лидерима и њиховим присталицама који од нечега што је у САД свакодневна лобистичка рутина очекују промену курса према Србији, велики притисак на Београд, нови лист у односу Америке према власти у Србији. Свашта се могло чути протеклих дана под фирмом анализе конгресног писма, а у ствари отворених политичких пристрасности, у комбинацији са огромним непознавањем базичних политичких техника.

Оно што се обично назива „курс” Америке према Србији изгледа дијаметрално супротно од онога што су амерички конгресмени описали у писму свом председнику. Тај „курс” само у последњих неколико недеља изгледа овако – велика заједничка вежба српских и америчких падобранаца у Нишу, посета високог функционера Пентагона Београду, отварање огромног технолошког хаба америчког гиганта НЦР на Новом Београду (инвестиција од 100 милиона долара и пет хиљада запослених). Тај „курс” ни у једном свом кораку не говори о Србији другачије осим као о незаменљивом и кључном партнеру на Балкану. Тај „курс” је од пре неколико месеци отворени спонзор српско-македонско-албанске  иницијативе за слободну трговину „Отворени Балкан”.

То што ће се нова председничка администрација активније, а можда и агресивније бавити нерешеним балканским питањима (БиХ, Косово), може само да користи интересима Србије, јер и она жели такав приступ, зато што јој не одговара стање какво је сад и какво је већ годинама. А то је стање нерешених проблема који одвлаче огромну политичку и економску енергију, толико неопходне за хватање корака са европским окружењем.

Какав год да је садржај писма групе конгресмена, а о њему с разлогом нисмо говорили, неће изазвати никакве корекције у америчкој политици према Србији. Та политика је већ формирана и њене ефекте већ увелико видимо, неке од њих смо и поменули. А писмо Бајдену? Па вероватно ћемо ускоро видети још једно са исте адресе (Конгрес) упућене такође председнику САД, са садржајем који ће бити потпуно супротан овом од 5. новембра. Питање је само да ли ће и оно добити насловне стране и место најважније вести на телевизијама које се надају „преокрету”.

Директор Међународног института за безбедност