Уклоњена круна с главе Бакира Изетбеговића

„Неће ми пасти круна с главе да одем у Београд и разговарам с Вучићем”, рекао је Бакир Изетбеговић одговарајући на упозорења Комшића, председавајућег Председништва БиХ из редова Хрвата, кога су изабрали Бошњаци, да то не чини, али и на изражено незадовољство неких из његове Странке демократске акције.

Само дан, два касније круна с главе Бакира Изетбеговића је пала. Није дуго стајала, склоњена самовољно или уз „добронамерни” савет неког другог. „Не идем у Београд”, поручио је ономад (три дана после одлуке да иде у Београд) Изетбеговић на прес-конференцији с америчким званичником Метјуом Палмером и директорком Канцеларије спољних послова за западни Балкан и Турску Ангелином Ајнхорст.

Шта је то мотивисало лидера СДА у Сарајеву да баш на прес-конференцији са званичницима САД и ЕУ саопшти свој нови став – није познато. На први поглед се чини да он мења мишљења и ставове попут „брзог воза”. И то није ништа ново, јер Бакир Изетбеговић обично и приче о миру завршава поруком о рату. Тако је и сада, говорећи о разговорима у Београду, пре „падања круне с главе” напоменуо на крају да се „Бошњаци спремају за рат”. А када неко тако чини, поставља се питање ко му може веровати и колико.

Без жеље за неким посебним поређењима, само подсећам: Бакиров отац Алија Изетбеговић, потписао је у Лисабону у другој години деведесетих Споразум о мирном разрешењу кризе у БиХ, познат као Кутиљеров план. Кад се вратио у Сарајево срео се с тадашњим америчким амбасадором у СФРЈ, са седиштем у Београду, Вореном Зимерманом. И затим повукао свој потпис испод Кутиљеровог плана. Шта се тада догодило да се параф прогласи неважећим не може се категорички тврдити, али историчари и добри познаваоци политичких прилика казују да је то био захтев амбасадора Зимермана. А тај документ је могао да заустави четворогодишњи крвави грађанско-верски рат. Повлачењем потписа Алија Изетбеговић је широко отворио врата рату започетом убиством српског свата на Башчаршији у Сарајеву. Коме је одговарао рат, коме су одговарале жртве и све што се догађало током четири године у БиХ и што је заустављено Дејтонским споразумом?

Не желимо да верујемо да је и нови став Бакира Изетбеговића да не путује на већ најављени састанак и разговоре у Београд с председником Вучићем дошао из туђе главе. Али, то упозорава на крхкост било каквих обећања и „датих речи” званичника Сарајева. Јер, коме би сметало да се унапређују односи кроз економску и привредну сарадњу, изградњу саобраћајница, зближавање народа српске и бошњачке националности? За здраворазумске и оне који добро мисле овом подручју, такви сусрети и разговори су благотворни. Они су одговор на некада изречене речи набијене тензијом или уз прејаке нагласке.

Амерички званичник Метју Палмер у Подгорици рекао да се треба заштитити од малигног утицаја треће стране на упозорења Мила Ђукановића и обећао да ће САД у томе помоћи. Није непознато која је трећа страна која шири тзв. малигни утицај, по мишљењу Ђукановића и америчких званичника. Палмер је у Приштини обећао брзо решавање питања на релацији Београд–Приштина, уз обавезно наглашавање да то значи „обострано признање”(?!).

Ангелина Ајнхорст, бриселска чиновница и сарадница претходне комесарке за спољне послове ЕУ, а сада на функцији директорке за спољну политику за западни Балкан и Турску, позната је по томе да је користила „шатл-дипломатију”, али и да је била „веза” између Брисела и Вашингтона. Променом америчке администрације промењен је и однос САД и ЕУ, па је и госпођа Ајнхорст добила на значају. С њеним именом повезује се и „нон-пејпер” из фебруара у којем се инсистира на већој улози Немачке и Француске у решавању проблема на релацији Београд–Приштина.

Долазак Бакира Изетбеговића у Београд на разговоре у миру, без обзира на то што су били зачињени претњом или упозорењем да се „Бошњаци спремају за рат”, показао би да су народи две земље – Срби и Бошњаци – једни другима веома важни и да се може живети у миру. Уз поштовање БиХ, али и нераскидивих веза с Републиком Српском, својим народом. Евентуална надања да ће се направити граница на Дрини, као у време Милошевића, додуше, краткотрајно, поприлично фингирана, сан су за недорасле политичаре, а о државницима не може бити речи. Круна с главе Изетбеговића највише ће шкодити баш њему.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац