Uklonjena kruna s glave Bakira Izetbegovića

„Neće mi pasti kruna s glave da odem u Beograd i razgovaram s Vučićem”, rekao je Bakir Izetbegović odgovarajući na upozorenja Komšića, predsedavajućeg Predsedništva BiH iz redova Hrvata, koga su izabrali Bošnjaci, da to ne čini, ali i na izraženo nezadovoljstvo nekih iz njegove Stranke demokratske akcije.

Samo dan, dva kasnije kruna s glave Bakira Izetbegovića je pala. Nije dugo stajala, sklonjena samovoljno ili uz „dobronamerni” savet nekog drugog. „Ne idem u Beograd”, poručio je onomad (tri dana posle odluke da ide u Beograd) Izetbegović na pres-konferenciji s američkim zvaničnikom Metjuom Palmerom i direktorkom Kancelarije spoljnih poslova za zapadni Balkan i Tursku Angelinom Ajnhorst.

Šta je to motivisalo lidera SDA u Sarajevu da baš na pres-konferenciji sa zvaničnicima SAD i EU saopšti svoj novi stav – nije poznato. Na prvi pogled se čini da on menja mišljenja i stavove poput „brzog voza”. I to nije ništa novo, jer Bakir Izetbegović obično i priče o miru završava porukom o ratu. Tako je i sada, govoreći o razgovorima u Beogradu, pre „padanja krune s glave” napomenuo na kraju da se „Bošnjaci spremaju za rat”. A kada neko tako čini, postavlja se pitanje ko mu može verovati i koliko.

Bez želje za nekim posebnim poređenjima, samo podsećam: Bakirov otac Alija Izetbegović, potpisao je u Lisabonu u drugoj godini devedesetih Sporazum o mirnom razrešenju krize u BiH, poznat kao Kutiljerov plan. Kad se vratio u Sarajevo sreo se s tadašnjim američkim ambasadorom u SFRJ, sa sedištem u Beogradu, Vorenom Zimermanom. I zatim povukao svoj potpis ispod Kutiljerovog plana. Šta se tada dogodilo da se paraf proglasi nevažećim ne može se kategorički tvrditi, ali istoričari i dobri poznavaoci političkih prilika kazuju da je to bio zahtev ambasadora Zimermana. A taj dokument je mogao da zaustavi četvorogodišnji krvavi građansko-verski rat. Povlačenjem potpisa Alija Izetbegović je široko otvorio vrata ratu započetom ubistvom srpskog svata na Baščaršiji u Sarajevu. Kome je odgovarao rat, kome su odgovarale žrtve i sve što se događalo tokom četiri godine u BiH i što je zaustavljeno Dejtonskim sporazumom?

Ne želimo da verujemo da je i novi stav Bakira Izetbegovića da ne putuje na već najavljeni sastanak i razgovore u Beograd s predsednikom Vučićem došao iz tuđe glave. Ali, to upozorava na krhkost bilo kakvih obećanja i „datih reči” zvaničnika Sarajeva. Jer, kome bi smetalo da se unapređuju odnosi kroz ekonomsku i privrednu saradnju, izgradnju saobraćajnica, zbližavanje naroda srpske i bošnjačke nacionalnosti? Za zdravorazumske i one koji dobro misle ovom području, takvi susreti i razgovori su blagotvorni. Oni su odgovor na nekada izrečene reči nabijene tenzijom ili uz prejake naglaske.

Američki zvaničnik Metju Palmer u Podgorici rekao da se treba zaštititi od malignog uticaja treće strane na upozorenja Mila Đukanovića i obećao da će SAD u tome pomoći. Nije nepoznato koja je treća strana koja širi tzv. maligni uticaj, po mišljenju Đukanovića i američkih zvaničnika. Palmer je u Prištini obećao brzo rešavanje pitanja na relaciji Beograd–Priština, uz obavezno naglašavanje da to znači „obostrano priznanje”(?!).

Angelina Ajnhorst, briselska činovnica i saradnica prethodne komesarke za spoljne poslove EU, a sada na funkciji direktorke za spoljnu politiku za zapadni Balkan i Tursku, poznata je po tome da je koristila „šatl-diplomatiju”, ali i da je bila „veza” između Brisela i Vašingtona. Promenom američke administracije promenjen je i odnos SAD i EU, pa je i gospođa Ajnhorst dobila na značaju. S njenim imenom povezuje se i „non-pejper” iz februara u kojem se insistira na većoj ulozi Nemačke i Francuske u rešavanju problema na relaciji Beograd–Priština.

Dolazak Bakira Izetbegovića u Beograd na razgovore u miru, bez obzira na to što su bili začinjeni pretnjom ili upozorenjem da se „Bošnjaci spremaju za rat”, pokazao bi da su narodi dve zemlje – Srbi i Bošnjaci – jedni drugima veoma važni i da se može živeti u miru. Uz poštovanje BiH, ali i neraskidivih veza s Republikom Srpskom, svojim narodom. Eventualna nadanja da će se napraviti granica na Drini, kao u vreme Miloševića, doduše, kratkotrajno, poprilično fingirana, san su za nedorasle političare, a o državnicima ne može biti reči. Kruna s glave Izetbegovića najviše će škoditi baš njemu.

Dragiša Petrović,
novinar i publicista, Kragujevac