Весник Нобелове награде

Ваљда је само судбина одредила да се тог дана, сада већ далеке 1961. године, испред Скупштине града Београда, сретну познати књижевник Иво Андрић и фото-репортер и уредник фотографије „Политике” Стеван Крагујевић.

 Знајући за ту редовну путању у Андрићевим шетњама, легендарни Стева спонтано је похитао да га и том посебном приликом сретне, да га поздрави, а онда је славном писцу саопштио вест која је већ обишла свет, а коју он још није чуо.

– Добили сте Нобелову награду – рекао је Крагујевић и чврсто му стиснуо руку.

Андрић је био затечен. И, у то очигледно није поверовао. Како је близу становао, заједно су кренули ка пишчевом стану. Тамо се, што у ходнику, што у стану, увелико тискала повећа група новинара. Почели су да пристижу и пријатељи. Како се Стева никад није одвајао од фото-апарата, а који је у том тренутку злата био вредан, одмах је почео да снима све што се догађа у Андрићевом дому.

Те фотографије, које је „Магазину” уступила за објављивање његова ћерка Татјана Тања Крагујевић, данас су историјско благо.

– Колико се сећам онога што ми је отац причао – појашњава позната песникиња – Андрићу је награду прва честитала ташта, мајка његове супруге Милице Бабић која је у том тренутку била одсутна. Врло брзо је, с букетом цвећа, пристигао и господин Рене Балдинг, уместо одсутног шведског амбасадора. Он је писцу на српском језику честитао награду, а онда су сели и наздравили том свечаном тренутку. Наравно, тата је све то забележио фото-апаратом.

Три деценије с Титом

Није славни писац ни слутио шта ће му се догодити тог дана кад је стигла вест да је добио Нобелову награду. Крагујевић је у том тренутку, као и много пута пре и после тога, имао истанчан рефлекс, снимајући све што се догађа у стану. Иако вазда скроман, Андрић није могао да сакрије осмех и задовољство. Међу многобројним снимцима је и онај кад се, у присуству супруге, на вест о награди, обраћа новинарима. Фотографија одаје колико збуњеност значајем догађаја и неочекиваним признањем, толико и урођену пишчеву скромност.

Ко је, заправо, био један од најпознатијих југословенских и „Политикиних” фото-репортера који је све ово снимио?

Прве занимљиве фотосе начинио у родној Сенти, као петнаестогодишњак. Занат је завршио код Данила Јакшића. За Стеву фотографија је била сведочанство о догађају. Од слике је тражио колико непоновљивост сведочења, толико и уметничку визуру. Најчешће је постизао и једно и друго, због чега му је било веома стало до назнаке ауторства, односно потписа испод фотографије, која сведочи и о ономе који ју је начинио. Успео је да то оствари, како у „Политици”, тако и у другим медијима, као својеврсну афирмацију фотографске професије.

Три деценије провео је као акредитовани репортер у кабинету председника Тита. Начинио је серију његових портрета који су представљани на изложбама и који се и данас могу видети на „Википедији”.

– Отац се фотографијом бавио од најраније младости до краја живота – примећује наша саговорница. – Посебна скупштинска акредитација није му укинута ни кад је званично престао да ради у „Политици”. На његовим негативима остало је забележено кад је снег покрио коњанике Томе Росандића испред скупштине, јесен у Пионирском парку... Многе његове слике остале су трајни документ о људима, професијама, догађајима. О томе посебно сведочи фото-монографија „Простор вечности” коју је приредио доајен фотографије Боривој Миросављевић (Фото, кино и видео савез Војводине, Нови Сад, 2003), поводом годину дана од Стевановог одласка.

Портрети славних

Упамтила је Тања свог оца и по мирису фотографија тек урађених, готово неосушених, кад би освануле у њиховом дому. Стваране су у малој фото-лабораторији, импровизованој у купатилу, над кадом.

– Ишла сам с оцем где год је било могуће – евоцира успомене. – Водио ме је на утакмице, позоришне представе, често и на дочек званица на старом аеродрому у Батајници.

Новинарска и друштвена признања, богату грађу у фотографијама и негативима Тања је предала, као породични легат, Историјском архиву Београда, а њен и легат њеног оца постоји и у Удружењу „Адлигат”, као и у Историјском архиву у Сенти.

Најобимнија Крагујевићева грађа је, ипак, у Музеју Југославије, сачувана стрпљивим радом кустоса Радована Цукића, директорке Неде Кнежевић и осталих вредних сарадника овог колектива. Тамо се налази 26.000 негатива и 2.913 фотографија.

 Да није њега било, вазда са фото-апаратом, данас не бисмо имали многе овековечене догађаје у негдашњој Југославији. Богата је и галерија ликова које је снимао: Нехру, Насер, Хрушчов, Индира Ганди, британска краљица Елизабета, Едвард Кенеди, али и Боби Фишер, Орсон Велс, Елизабет Тејлор, Јул Бринер...

У земљи је, осим Андрића, снимао и Бранка Ћопића, Добрицу Ћосића, Десанку Максимовић, Васка Попу, Стевана Раичковића. Било је и таквих који су желели да им баш он начини портрет, попут композитора и гитаристе Јована Јовичића, диригента Ђуре Јакшића, новинара Лонија Давича, заслужног за његов долазак у „Политику”. Његов објектив „уловио” је и Душка Радовића, Оскара Давича, космонаута Нила Армстронга, оперску звезду Мариjа дел Монака.

У легатима су сачувана и многа лична Крагујевићева документа: уговори о професионалном ангажовању, награде, признања, поклон сатови, фото-апарати и опрема, предмети који се дотичу његовог рада у „Политици”, попут клишеа за штампу и пропагандног материјала. Ту је и колекција позивница за различите друштвено-политичке и културне догађаје.

ПОРТРЕТ КАО ИНСПИРАЦИЈА

У Историјском архиву Београда чува се и Андрићев портрет који је, на дан кад му је саопштено да је добио Нобелову награду, начинио Стеван Крагујевић. Портрет је однео писцу и од њега добио аутограм за своју ћерку, тада 15-годишњу Татјану. Посвета је написана читко, ћирилицом. Ова фотографија је честа инспирација многим сликарима, као што је то случај и с Гораном Јевтићем из Сремских Карловаца. Нажалост, многи и не знају да је портрет по којем раде слике Крагујевићево дело.

ОСНОВАО „У СЛИЦИ И РЕЧИ”

Дубок стваралачки траг оставио је Стеван Крагујевић у „Политици”, од 1953. кад је у њу крочио до пензионисања 1982. године. С уредником Љубомиром Стојовићем основао је рубрику „У слици и речи” која је истицала пуну вредност фотографије, а у којој су најчешће објављивани његови прилози.

Легат у Музеју Југославије садржи и значајан број приватних снимака на којима су, осим Стевана, и његова супруга Лепосава, иначе спикерка Радио Београда, и ћерка Тања, позната песникиња. На њима су забележени многобројни моменти из њиховог живота, породичних путовања, пријатељи и родбина. Све је то драгоцено не само за породичну историју већ и као приказ приватног живота у епохи.