Друже Тинто, љубичице црна

Да извршна власт Србије није тако дубоко загазила у пројекат експлоатације литијума, можда би прича о референдумском изјашњавању грађана о еколошкој судбини Јадра, Дрине, Саве, Дунава, и напослетку читаве Србије, деловала уверљивије. Грађани би поверовали да је коначна одлука у њиховим рукама, одлучно би ступили пред референдумске кутије и поцепали „Рио Тинто” кô Звезда Колубару у првенству. Овако, изгледа да је читава ствар око давања зеленог светла поменутој мултинационалној корпорацији увелико свршена и да је спомињање народног референдума још једна димна завеса коју власт шири у центру Потемкиновог села.

Наиме, у корпоративном капитализму не бива тако често, заправо то се дешава изузетно ретко, да народна воља тријумфује над интересом мултинационалне корпорације. Нажалост, такав потенцијални тријумф подвучен нарамком лажне наде није ништа друго до опијајући блеф лажне демократије која циркулише унутар данашњих колонизованих друштава. Мултинационалне корпорације су моћни, утицајни и апсолутно недемократски ентитети који диктирају глобална правила игре, неометано газе по радничким и потрошачким правима грађана широм света и прилагођавају еколошке и радне прописе држава властитим потребама! Те потребе су усмерене ка непрестаном стицању профита и задовољењу интереса деоничара – појединаца, банака, фондова, других корпорација... Све остало је небитно – загађење воде, земље, ваздуха, убацивање нездравих а исплативих хемикалија у производе – чак и у играчке, израбљивање јефтине радне снаге и дечјег рада, неплаћање пореза државама и сваљивање дажбина на леђа грађана…

Наивно би било чак и сањати да ће се „Рио Тинто” понашати друкчије од осталих мултинационалних корпорација. Штавише, у питању је пример из уџбеника како корпоративни капитализам, који лаичка јавност назива глобализацијом, делује на локалном нивоу. Сви потребни елементи су ту – моћна мултинационална корпорација, профитабилна руда, зависна држава, партнерски настројена власт, локална ћерка фирма, притисак на становништво да се исели из области будућег рудника, добро плаћени лобисти, телевизијске рекламе које корпорацију приказују у друштвено одговорном светлу.

С тим у вези, не би било чудно уколико би „Рио Тинто” ускоро донирао омладини Јадра неколико кошаркашких табли са све обручем и мрежицом, можда и неку теретану на отвореном приде. Тако некако корпорације и схватају друштвено одговорно понашање. С друге стране, експертске и научне студије које корпорације наручују и добро плаћају потребне су им ради умиривања јавности, али и да би потврдиле наводну одрживост и исправност властитог начина пословања. Наравно да такве студије, с научног и методолошког аспекта, нису ни објективне ни поуздане, самим тим ни употребљиве осим у демагошке сврхе. Ипак, извршна власт Србије обећава грађанима да прекопавање Јадра неће отпочети док се претходно не уради студија изводљивости. Невоља је у томе што ће таква студија само потврдити да не постоји опасност од експлоатације литијума услед еколошки исправне технологије која ће бити коришћена у процесу ископавања. Премда, тешко је поверовати у могућност да ће „Рио Тинто” прећи на еколошки скупе и неисплативе начине рударења који ће утицати на профит корпорације и олакшати дубоке џепове њених деоничара.

Узгред речено, чињеница да је „Рио Тинто” већ означен као црна тачка угрожавања животне средине, пошто је оптуживан за наношење тешке еколошке штете државама у којима је пословао, изгледа да нимало не дотиче нашу устрепталу власт. Она као у трансу понавља причу о фабрикама батерија и електричних аутомобила, новим, додуше јефтиним, радним местима, спектакуларном БДП-у и привредном расту. Међутим, чему све то уколико јадарске љубичице постану црне, а макишка вода жута? Ничему, наравно! Власт то добро зна па зато најављује референдум на којем ће вокс попули демократски аминовати све оно што је она унапред договорила с „Рио Тинтом” и његовим европским компањонима. Наиме, власт је у више наврата показала спретност у циркуској вештини жонглирања гласачких кутија. Такође, кадра је да своје симпатизере брзопотезно увери да није паметно остати без милости владајуће партије, радног места и привилегија због тамо неке измишљене опасности од тровања воде, ваздуха и земље? Па зар нисмо довољно затровани да бисмо сада олако пропуштали историјске шансе? Зар Београд није шампион света у дисциплини загађени ваздух?!

И шта након оваквих аргумената преостаје сиротом фану власти него да немоћно слегне раменима и заокружи референдумско „да”. Уосталом, референдумско „не” другу Рио Тинту истовремено би значило изборно „не” другарици владајућој партији! А то, господин власт, по цену уништења животне средине, никако неће хтети да дозволи.

Социолог