Среда, 19.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ЈЕНС-МАРТИН ЕРИКСЕН, писац

Европа није скупина глупака

Имам левичарска уверења до тренутка када схватам да нису довољно реална и критички оријентисана
(Фото: Tatiana Kandaouroff)

Нова књига данског писца Јенса-Мартина Ериксена „Хелтер скелтер” (што у преводу означава метеж, збрку) у преводу Предрага Црнковића, и у издању „Пресинга”, шпијунски је роман, који укључује политичку теорију, различите теорије завере, али и сложен дистопијски заплет. Слика Европе у наредним годинама изгледа мрачно. Дејтонски споразум се распао, БиХ је етнички чиста исламска држава, а Данци воде рат са муслиманима. Појављују се ту и реалне личности попут  Петера Хандкеа, по речима нашег саговорника  „збуњеног и недовољно информисаног аустријског писца”, који поздравља уједињење Србије и Републике Српске; Радован Караџић, који чита своју поезију преко интернета, а Путин пружа војну подршку Данској... Ериксен је после Ханса Кристијана Андерсена најпревођенији дански писац у Србији, познат нам је и због свог претходног романа „Бели конопац за Филипа Депреа” из 2017. године, о албанској злогласној „жутој кући”. Велики је познавалац прилика на Балкану, аутор је низа политичких путописа и документарних филмова. У њима углавном критички посматра политичку коректност и мултикултурализам, те леву, либералну, оријентацију, која се не бави озбиљно исламским фундаментализмом.

Шта вас је подстакло на то да европску блиску будућност прикажете као мрачну дистопију?

Пишем о терористичкој организацији којој је циљ да успостави страх, спонзоришући исламисте, али и ветеране бивших ратова из деведесетих година у БиХ,  Републици Српској и Србији, како би сличне моделе сукобљавања спровели у Данској, у Копенхагену. У мојој књизи босански рат је искоришћен као матрица. Момци који то раде су суптилни оператори, а мој јунак Торстен Валгрен делује у новом европском контексту 2026–2029. године из ратне зоне, а то је Европа, посебно Данска. Нови концепт који постоји у роману изгледа овако: све земље старог Источног блока изашле су из ЕУ и савезници су Русије. Србија је такође под руском заштитом, а њено уједињење са Републиком Српском доноси сукоб са НАТО-ом и Европском унијом, због чега трпи и санкције. Из конфликта Грчке и Турске следи турска анексија неких грчих острва, а већ данас постоје потраживања овог типа. Све се распада, а притом је Европска унија немачка империја, још више него што је то сада.

Мој протагониста је дошао у Вишеград да присуствује прослави уједињења Републике Српске и Србије, да успостави контакте са групом ветерана из ратова из деведесетих, као и са тајном терористичком организацијом која спонзорише многе мутне ствари. Употребиће их против исламских организација широм Данске. У роману ФК Црвена звезда долази у Копенхаген да игра утакмицу са нашим тимом у оквиру Лиге шампиона, што је била својеврсна подударност пар недеља пре изласка књиге са стварном утакмицом у Београду. Навијачи су потребни овој организацији да створе метеж и побуну, а све то треба да радикализује муслимане. Онда ће бити пробуђена и мржња Данаца према њима, и сукоб је креиран. Постоји теорија убрзања ратова, акције и реакције, што се могло уочити и у босанском рату када је нападнута српска свадба.

Да ли је европски страх од миграната у ствари тај страх којим се манипулише?

То је концепт америчког политиколога Кели Гринхил, она је стварна личност. У мојој књизи она је лик који држи предавање, у ствари прерађени део из њене стварне књиге. Њена је теорија о оружју масовних миграција, то је игра речи у вези са наводним оружјем за масовно уништење Садама Хусеина. Та теорија ми се свидела зато што указује на оружје које није ни у каквој вези са војском или убијањем, а представља велики број надирућих људи ка другој држави, што ствара хаос. То се тачно видело недавно, када је Лукашенко искористио избеглице на граници Белорусије са Пољском да створи метеж у Европској унији. Уверен сам и предвиђам да мигранти морају да буду измештени на неки начин, и то се већ дешава. Билиони који долазе из Турске и са Балкана желе да оду у Европску унију, што није ништа необично. Постоје људска права и Женевска конвенција о статусу избеглица, сви желе да их се држе, али не можемо да наставимо да примамо билионе људи. Данска има нову владу, и нову премијерку Фредериксен, која је недавно боравила у Гани, где је водила преговоре о измештању избеглица у ову афричку државу. Размишља се такође и о Руанди. Биће овако: неко дође да затражи азил у Данској, она не руши конвенцију УН, али га отпрема у камп у Руанду или Гану, где ће његов случај бити размотрен због азила. У случају да му је азил одобрен, добиће га за Руанду, а ако не, биће враћен у своју земљу. Тако Аустралијанци решавају проблем, ако неко илегално уђе у њихову земљу, тај никада неће добити одобрење да остане.

Да ли вас је инспирисала књига Мишела Уелбека „Покоравање”?

Не, ја сам већ завршио пола свог романа када је Уелбекова књига изашла и мислим да је врло депресивна, јер у тој причи демократија потпуно нестаје. У мојој књизи, пак, не побеђује ислам, већ европска десница, која користи стратегију босанског рата. Имао сам две инспирације. Прва је начин на који се рат вештачки ствара манипулацијом и страхом од другачијих, то сам проучио посматрајући сукобе у БиХ. Написао сам две књиге о томе „Анатомију мржње” и „Сценографију рата”. Интервјуисао сам многе борце, највише са српске стране. Директна инспирација била ми је 2015. година и хаос који је тада настао када је из Турске нагрнуло милион људи ка Европи. Пуно сам путовао због истраживања за књигу и разговарао сам са мигрантима, са онима који су пловили ка Грчкој и Лезбосу. Сретао бих их у Грчкој, онда бих долазио у Београд, па у Суботицу и Сегедин. Из Будимпеште сам ишао у Аустрију, пратећи их. Један је хтео да иде у Шведску, па сам му објаснио да у путу избегне Данску, јер би тамо био пребачен у избеглички камп. Било је то моје приватно истраживање, а слична искуства има и мој јунак Валгрен, који ради у Женеви, за организацију посвећену питањима миграната у ЕУ. Али, то је само покриће за његов ангажман у терористичкој организацији. Он у Београду помаже мигрантима да дођу до лекара, у Истанбулу женама из Сирије постаје заштитник тако што се представља као њихов муж и отац. С друге стране је десничарски фанатик, који исмева своје политичке противнике. Негативац, који ради и добра дела, и ипак издаје и ту терористичку организацију због своје људске, милосрдне, црте правог Европљанина. У Вишеграду саосећа са локалним становништвом, у Паризу, после напада на „Шарли Ебдо”, скрхан, пије, лежи на поду и слуша старе партизанске песме.

Мислите ли да су мултикултурна уверења лажна?

Да, и мислим да су наивна. Функционишу на културном нивоу, али не и у политичком. Треба да се држимо људских права, имам левичарска уверења до тренутка када схватам да нису довољно реална и критички оријентисана. Не верујем у ту самоубилачку политику, где је Европа скупина глупака. Људи са стране, који масовно насељавају Стари континент, можда и не знају шта су то људска права, а то је оно са чим смо ми расли.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Miloš
Zašto se uvek nađe neko nad ovim prostorom da šilji olovku a pojma nema o ovdašnjim događajima?
asinus
Европа зна за људска права..., наравно да зна. Зна за права Европљана, али не баш свих. Отприлике, као вепар Наполеон из Орвелове ''Животињске Фарме''.., ''све животиње су једнаке, осим нас, свиња. Ми смо мало једнакије.''

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.