Evropa nije skupina glupaka

Nova knjiga danskog pisca Jensa-Martina Eriksena „Helter skelter” (što u prevodu označava metež, zbrku) u prevodu Predraga Crnkovića, i u izdanju „Presinga”, špijunski je roman, koji uključuje političku teoriju, različite teorije zavere, ali i složen distopijski zaplet. Slika Evrope u narednim godinama izgleda mračno. Dejtonski sporazum se raspao, BiH je etnički čista islamska država, a Danci vode rat sa muslimanima. Pojavljuju se tu i realne ličnosti poput  Petera Handkea, po rečima našeg sagovornika  „zbunjenog i nedovoljno informisanog austrijskog pisca”, koji pozdravlja ujedinjenje Srbije i Republike Srpske; Radovan Karadžić, koji čita svoju poeziju preko interneta, a Putin pruža vojnu podršku Danskoj... Eriksen je posle Hansa Kristijana Andersena najprevođeniji danski pisac u Srbiji, poznat nam je i zbog svog prethodnog romana „Beli konopac za Filipa Deprea” iz 2017. godine, o albanskoj zloglasnoj „žutoj kući”. Veliki je poznavalac prilika na Balkanu, autor je niza političkih putopisa i dokumentarnih filmova. U njima uglavnom kritički posmatra političku korektnost i multikulturalizam, te levu, liberalnu, orijentaciju, koja se ne bavi ozbiljno islamskim fundamentalizmom.

Šta vas je podstaklo na to da evropsku blisku budućnost prikažete kao mračnu distopiju?

Pišem o terorističkoj organizaciji kojoj je cilj da uspostavi strah, sponzorišući islamiste, ali i veterane bivših ratova iz devedesetih godina u BiH,  Republici Srpskoj i Srbiji, kako bi slične modele sukobljavanja sproveli u Danskoj, u Kopenhagenu. U mojoj knjizi bosanski rat je iskorišćen kao matrica. Momci koji to rade su suptilni operatori, a moj junak Torsten Valgren deluje u novom evropskom kontekstu 2026–2029. godine iz ratne zone, a to je Evropa, posebno Danska. Novi koncept koji postoji u romanu izgleda ovako: sve zemlje starog Istočnog bloka izašle su iz EU i saveznici su Rusije. Srbija je takođe pod ruskom zaštitom, a njeno ujedinjenje sa Republikom Srpskom donosi sukob sa NATO-om i Evropskom unijom, zbog čega trpi i sankcije. Iz konflikta Grčke i Turske sledi turska aneksija nekih grčih ostrva, a već danas postoje potraživanja ovog tipa. Sve se raspada, a pritom je Evropska unija nemačka imperija, još više nego što je to sada.

Moj protagonista je došao u Višegrad da prisustvuje proslavi ujedinjenja Republike Srpske i Srbije, da uspostavi kontakte sa grupom veterana iz ratova iz devedesetih, kao i sa tajnom terorističkom organizacijom koja sponzoriše mnoge mutne stvari. Upotrebiće ih protiv islamskih organizacija širom Danske. U romanu FK Crvena zvezda dolazi u Kopenhagen da igra utakmicu sa našim timom u okviru Lige šampiona, što je bila svojevrsna podudarnost par nedelja pre izlaska knjige sa stvarnom utakmicom u Beogradu. Navijači su potrebni ovoj organizaciji da stvore metež i pobunu, a sve to treba da radikalizuje muslimane. Onda će biti probuđena i mržnja Danaca prema njima, i sukob je kreiran. Postoji teorija ubrzanja ratova, akcije i reakcije, što se moglo uočiti i u bosanskom ratu kada je napadnuta srpska svadba.

Da li je evropski strah od migranata u stvari taj strah kojim se manipuliše?

To je koncept američkog politikologa Keli Grinhil, ona je stvarna ličnost. U mojoj knjizi ona je lik koji drži predavanje, u stvari prerađeni deo iz njene stvarne knjige. Njena je teorija o oružju masovnih migracija, to je igra reči u vezi sa navodnim oružjem za masovno uništenje Sadama Huseina. Ta teorija mi se svidela zato što ukazuje na oružje koje nije ni u kakvoj vezi sa vojskom ili ubijanjem, a predstavlja veliki broj nadirućih ljudi ka drugoj državi, što stvara haos. To se tačno videlo nedavno, kada je Lukašenko iskoristio izbeglice na granici Belorusije sa Poljskom da stvori metež u Evropskoj uniji. Uveren sam i predviđam da migranti moraju da budu izmešteni na neki način, i to se već dešava. Bilioni koji dolaze iz Turske i sa Balkana žele da odu u Evropsku uniju, što nije ništa neobično. Postoje ljudska prava i Ženevska konvencija o statusu izbeglica, svi žele da ih se drže, ali ne možemo da nastavimo da primamo bilione ljudi. Danska ima novu vladu, i novu premijerku Frederiksen, koja je nedavno boravila u Gani, gde je vodila pregovore o izmeštanju izbeglica u ovu afričku državu. Razmišlja se takođe i o Ruandi. Biće ovako: neko dođe da zatraži azil u Danskoj, ona ne ruši konvenciju UN, ali ga otprema u kamp u Ruandu ili Ganu, gde će njegov slučaj biti razmotren zbog azila. U slučaju da mu je azil odobren, dobiće ga za Ruandu, a ako ne, biće vraćen u svoju zemlju. Tako Australijanci rešavaju problem, ako neko ilegalno uđe u njihovu zemlju, taj nikada neće dobiti odobrenje da ostane.

Da li vas je inspirisala knjiga Mišela Uelbeka „Pokoravanje”?

Ne, ja sam već završio pola svog romana kada je Uelbekova knjiga izašla i mislim da je vrlo depresivna, jer u toj priči demokratija potpuno nestaje. U mojoj knjizi, pak, ne pobeđuje islam, već evropska desnica, koja koristi strategiju bosanskog rata. Imao sam dve inspiracije. Prva je način na koji se rat veštački stvara manipulacijom i strahom od drugačijih, to sam proučio posmatrajući sukobe u BiH. Napisao sam dve knjige o tome „Anatomiju mržnje” i „Scenografiju rata”. Intervjuisao sam mnoge borce, najviše sa srpske strane. Direktna inspiracija bila mi je 2015. godina i haos koji je tada nastao kada je iz Turske nagrnulo milion ljudi ka Evropi. Puno sam putovao zbog istraživanja za knjigu i razgovarao sam sa migrantima, sa onima koji su plovili ka Grčkoj i Lezbosu. Sretao bih ih u Grčkoj, onda bih dolazio u Beograd, pa u Suboticu i Segedin. Iz Budimpešte sam išao u Austriju, prateći ih. Jedan je hteo da ide u Švedsku, pa sam mu objasnio da u putu izbegne Dansku, jer bi tamo bio prebačen u izbeglički kamp. Bilo je to moje privatno istraživanje, a slična iskustva ima i moj junak Valgren, koji radi u Ženevi, za organizaciju posvećenu pitanjima migranata u EU. Ali, to je samo pokriće za njegov angažman u terorističkoj organizaciji. On u Beogradu pomaže migrantima da dođu do lekara, u Istanbulu ženama iz Sirije postaje zaštitnik tako što se predstavlja kao njihov muž i otac. S druge strane je desničarski fanatik, koji ismeva svoje političke protivnike. Negativac, koji radi i dobra dela, i ipak izdaje i tu terorističku organizaciju zbog svoje ljudske, milosrdne, crte pravog Evropljanina. U Višegradu saoseća sa lokalnim stanovništvom, u Parizu, posle napada na „Šarli Ebdo”, skrhan, pije, leži na podu i sluša stare partizanske pesme.

Mislite li da su multikulturna uverenja lažna?

Da, i mislim da su naivna. Funkcionišu na kulturnom nivou, ali ne i u političkom. Treba da se držimo ljudskih prava, imam levičarska uverenja do trenutka kada shvatam da nisu dovoljno realna i kritički orijentisana. Ne verujem u tu samoubilačku politiku, gde je Evropa skupina glupaka. Ljudi sa strane, koji masovno naseljavaju Stari kontinent, možda i ne znaju šta su to ljudska prava, a to je ono sa čim smo mi rasli.