Достојевски на сцени националног театра

„Достојевски на сцени Народног позоришта у Београду до 1941”, назив је изложбе која је отворена у Руском дому у Београду и траје до 6. децембра. Oбележавање 200 година од рођења Фјодора Михајловича Достојевског, једног од највећих светских писаца, повод је да се кроз ову поставку посвећену извођењима његових дела на сцени нашег националног театра у првим деценијама 20. века, публика подсети на непроцењиви утицај руских сценских уметника, а посебно руске емиграције на развој театарског живота у Србији пре и између два светска рата. Изложба је уприличена у сарадњи са Музејем позоришне уметности Србије и Руским научним институтом.

‒ Прва поставка, драматизација романа „Злочин и казна” 1907. године, показује спремност младе националне театарске сцене (Народно позориште у Београду је основано 1868) да се упусти у озбиљан и храбар подухват постављања на сцену изузетно захтевних дела овог руског класика ‒ наводи Јелица Стевановић која је поред Мирјане Одавић аутор изложбе и каталога. Дизајн је потписао награђивани Јован Тарбук.

Први сусрет београдске позоришне публике са делом великог Ф. М. Достојевског збио се 8. децембра 1907, на премијери „Злочина и казне” у драматизацији Ј. А. Пљушчевскога-Пљушчика-Дељера и режији Милорада Гавриловића. Уследила је поставка романа „Браћа Карамазови” у драматизацији Жака Копоа и Жана Круеа. Премијера је била 30. октобра 1913. у режији Александра Ивановича Андрејева, некадашњег члана Уметничког позоришта из Москве, који је 1. октобра 1911. именован за главног редитеља и директора позорнице Народног позоришта у Београду.

‒ По завршетку Првог светског рата и Октобарске револуције, велики број уметника напушта СССР и лута Европом, у борби за егзистенцијом. Значај руске емиграције на развој нашег националног театра је велики, нарочито у домену опере и балета, али је упркос језичкој баријери имао знатног утицаја и на драмско сценско стваралаштво. Од 1. новембра 1920. стални редитељ је некадашњи члан МХТ-а, Јуриј Љвович Ракитин, а трупе састављене од избеглих чланова овог знаменитог ансамбла су између 1920. и 1931. у више наврата гостовале у Београду, доневши на нашу сцену сасвим нови приступ глуми. У разнородном репертоару налазила су се и дела Достојевског: „Браћа Карамазови” (1920. и 1925), „Село Степанчиково” (1924, 1925. и 1930), „Злочин и казна” (1929) ‒ објашњава Јелица Стевановић.

У периоду између два светска рата Народно позориште у Београду реализује још три поставке по делима овог писца: „Ујкин сан”, „Злочин и казна” и „Идиот”.

Уочи Великог рата, а нарочито у међуратном периоду, наводи ауторка поставке, захваљујући руским уметницима који су се задржали у Народном позоришту: редитељима Андрејеву и Ракитину, те сценографима међу којима је био и Жедрински, као и гостовањима некадашњих чланова МХТ-а, београдски глумци су усвојили нов, савремен приступ глуми која је посебно долазила до изражаја у инсценацијама Достојевског, на радост публике и одобравање критике.