Поштовање истине при оцени наше историје из Другог светског рата

У својој 102. години осећам обавезу и потребу да истакнем неке историјске чињенице, као прилог истини и нашем помирењу.

У „Политици” од 15. августа пише о спору грађана Бијељине због подизање бисте Драгољубу Дражи Михаиловићу. Уважени редитељ Радош Бајић у „Политици” од 13. јула пише о току снимања операције спасавања америчких пилота у Србији 1944. године. На то је реаговало више аутора различитим оценама о нашој историји из Другог светског рата. Наставља се спорење дела нас Срба о улози четника и Драже Михаиловића у том тешком времену.

После слања свог ађутанта Владимира Ленца у Београд Димитрију Љотићу, у мају 1941. године, да га обавести да неће вршити никакве акције, и после састанка у Дивцима, код Ваљева, с немачким пуковником Когардом, 11. новембра 1941. године, четници нису нигде водили рат против окупатора нити против усташа. Нападали су само партизане и њихове породице (тада су Немцима предали око 300 партизана).

Почетком 1943. године, у Липову код Колашина, где је Дража боравио с италијанским официрима, сачињен је план према којем је пуковник Бајо Станишић повео око 12.000 четника и два пука Бугара на Неретву да помогне окупатору и усташама да уништи главнину партизана.

После сукоба с партизанима код Коњица, четници су се разбежали и највећи део се вратио без оружја. Исте године, Станишић је погинуо у Острогу с генералом Блажом Ђукановићем, председником Црне Горе у време италијанског гувернера Пирција Биролија.

Када су партизани, после тешких борби против Немаца и четника, ослободили Даниловград 9. децембра 1944. године, сутрадан и више наредних дана разлегао се лелек народа који је долазио до заједничке гробнице у селу Лазине, у којем су четници Павла Ђуришића 23. јула 1944. стрељали 52 девојке и младића. Похватали су их по насељима и стрељали, а ту им је касније подигнут споменик.

Кад је Ђуришић схватио да се после таквог тешког злочина мора удаљити из Црне Горе, обукао је око 2.000 припадника свог одреда у немачке униформе. Сетио се црногорског политичара Секуле Дрљевића, који је из Црне Горе утекао код Павелића, и замолио га да Анте дозволи да његов одред прође за Аустрију. Павелић је дозволио, а усташама дао налог да их сачекају на обали Саве и ликвидирају. То је учињено тако да им није помогла немачка униформа.

У априлу 1944. године Михаиловић је са око 15.000 четника дошао близу Сарајева да би одступио с Немцима. Партизани су 6. априла ослободили Сарајево, па је Дражин план пропао. Та маса четника упутила се да преко Санџака уђе у Србију и Црну Гору. У тешким борбама с партизанима код Калиновика остали су без артиљерије и радио-станице. Дража је окупио око 500 четника и упутио се низ Дрину у циљу тражења склоништа. Било му је познато да су савезници предали Југославији генерале Лера и Недића.

Део четника се предао партизанима и њих око 1.800 у Шавнику су добили пропуснице да иду у своја места.

Највећи део четничке војске доживео је тешку судбину у шумама Зеленгоре и Сутјеске – масовно оболеле од тифуса и без икаквог снабдевања, стално су их нападали партизани.

Дража се скривао у Подрињу до 13. марта 1946. године, кад га је ухватила Озна. Осуђен је на смрт и каснија одлука да се пресуда поништи због процесних мањкавости не значи да му се опрашта сарадња с окупатором.

Овде изнете историјске истине требало би да послуже историчарима, књижевницима, сниматељима и другима, који се баве српском историјом из Другог светског рата, да поштују истину и тиме доприносе квалитету својих дела и помирењу оних Срба који се још споре у вези с делом тешке историје свог народа.

Др Данило Вујичић,
професор ФТН у пензији, Нови Сад