РАЗЈАРЕНА ГЕНЕТИКА

Народни депутати у македонском парламенту, показали су завидне борилачке потенцијале. Чак су и специјалци, у покушајима да раздвоје "зафајтане" посланике, добили по који делегирани аперкат. Туча у парламенту, то иначе није ништа ново! Где да се побијеш ако не на том светом месту. Гледали смо Јапанце како бране своја политичка гледишта песницама, а ни Шпанци нису много далеко. "Батине су врхунски ниво добре расправе!" – рекао је чувени угурсуз, мизантроп, циник и писац Емброуз Г. Бирс. Али, лако је то било Бирсу да каже, кад је у својој разгранатој личности сабрао толико мрзољудних особина.

Све што чине српски посланици – раде у име народа. Изгледа да њихово исконско човекољубље не може бити нарушено, чак ни у инцидентима који су на граници добре кафанске туче.

Домаћи парламент се гаси кад се искључе телевизијске камере. Та околност само је на први поглед независна од почетка текста. Чежња да се свака мудрост, глупост, псовка и увреда пренесу путем "јавног сервиса", може се разумети. На тај начин посланици ступају у контакт са "својом базом" и својим духовним пореклом. Нико од њих не жели да узалудно троши време говорећи само себи сличнима у једној сали.

Али, шта је са публиком? Изгледа да је све мање људи који их гледају и слушају, јер у недорађеним вербалним експресијама изабраника народа, више нема оригиналности. Све најгоре увреде су изречене и постале обична говорна штака. Нема више јаких узбуђења кад се изговарају оптужбе: "издајник, плаћеник, криминалац, хомосексуалац!" Одавно их и посланик најлабавијих живаца лако подноси.

Паћенички део јавног гледалишта (пиплметри кажу 1-2 посто), изгледа још није у моћи да се одупре инерцији. Гледају и псују, свађају се са сликом и драгим ликовима, па шта буде. Углавном не бива ништа, јер парламент није заинтересован за "повратну везу". Хоће се рећи да их није брига шта мисли резигнирана ТВ публика, нити да ли на њих уопште "троши" даљински управљач.

За посланство је дакле важна латентна гледаност. Ко још не гледа – прогледаће, има времена. Бадава је Александар Тијанић пред народ поставио отприлике ову дилему: Хоћете ли да пратите тенис и одбојку, или неограничени посланички маратон?!

Законски претплатници нису имали кад да одговоре на овај хамлетовски драматични упит, јер је телевизији наложено да се представа мора приказивати, била она тужна, урнебесна, важна или досадна. Али, само до шест сати поподне. Тада се гасе светла, чак и ако Дулић не одсвира крај.

Можда је та чудна одлука о обавезном преносу непоштовање доброг укуса, или чак промоција особеног вида сублимиране масовне културе. Оно што смо изабрали – то смо ми. Бадава се љутимо, поруке онима тамо – то је само разговор са сликом у огледалу.

Ако су већ најгоре личне увреде постале обавезан део јавног наступа "док говорника слика телевизија", ипак је испад Марка Јакшића према Владану Батићу нешто друго, много злокобније. Пре свега необуздана "циганска паралела", која се не може оправдати мисаоним или образовним лимитима.

Иначе су Роми у Србији легитимни параметар за најгора поређења. То је већ годинама "толерантна доза расизма", а за то нико није отишао ни код судије за прекршаје. О "ширењу мржње..." са верским, расним и националним акцентом нема ни говора.

Није Батићу први пут да му противници у полемикама потежу ромске гене. Али, у томе нема настојања да се бившем министру правосуђа гата о нејасној етногенези, него да се он поништи најгором од свих увреда.

Питање је само, зашто Марко Јакшић верује да је његов несувисли излет у естрадни шовинизам најтежа увреда за Батића. По начину на који је све то рекао, јасно је да је циљао "у живу рану!"Дакле, тамо где би то Батића највише могло да заболи!

Нема разлога да Владан Батић буде увређен зато што му колега каже да има нешто циганско у свом карактеру. Може бити да ствари стоје нешто другачије. Верујем да Роми у овој земљи имају много тога што је српско у њиховом бићу. То није ни увреда ни похвала, већ само неизбежно сазнање о духовној асимилацији.

Једино горе од покушаја да Батићу упути гадну увреду, јесте извињење Марка Јакшића. Све оно што је у првом случају могло бити схваћено као лакомисленост, у другоме је дорађено као конфузна, али читљива политичка филозофија.

Док су Јакшић и Батић били вољни да се побију, а ови около их као развађали, у Новом Саду је полиција забранила окупљање неонациста. Иначе је Ненад Чанак запретио да њих (неонацисте) треба згазити као гамад, ако их већ полиција не растури.

Новосадски "Национални строј" има свог фирера, а расизам и антисемитизам су тежишне ставке у њиховој националсоцијалистичкој визији.

Можда је "строј" само девијација у јакој вредносној кризи. Знак да је друштво болесно од екстремизма и лошег памћења. Трагање за српским иберменшом, који би преобратио све што је другачије. "Фирер" је запретио да ће тужити Чанка због позива на насиље, и да ће свакако наставити својим путем.

Све је дакле могуће у Србији: Лала опасни насилник и нацисти који наступају као Махатма Ганди.