Људска права - сан, јава и Србија

Када су Уједињене нације, следећи дух Француске револуције из 1789. о слободи, братству и једнакости, донеле Универзалну декларацију о људским правима 10. децембра 1948. године, изгледало је да људска врста може да одахне јер се самообавезала на правила која су одувек више него очигледна: сви су људи пред законом једнаки, сви имају иста права која су дефинисана у 30 чланова декларације и касније прихваћена као обавезујућа у Међународном закону о људским правима, који је ступио на снагу 1976. године, Међународном споразуму о цивилним и политичким правима и Међународном споразуму о економским, друштвеним и културним правима.

Људска права су постала део ткива сваког друштва на планети Земљи, уграђена су у уставе и законе скоро свих држава и никада није престала борба да сва људска права буду и примењена, једнако и свуда, и та борба вероватно никада и неће престати. Пуна примена је сан, а мерење стања људских права је јава којом се још увек јасно бележе неправде, неједнакости, злоупотребе, угрожавање, лишавање права и патње многих људи јер насиљем над записаним правима живе животе недостојне живота људског бића.

А живот је само један и чекали смо, као цивилизација, хиљаде година да се после патњи стотина милиона људи сетимо да би било добро да сви имамо иста права, јер смо сви људи, рођени да живимо живот у достојанству.

Па ипак, чак ни племенита идеја људских права није на самом почетку пребрајала баш сва људска бића, прво само мушкарце, па тек после жене, па тек после особе са инвалидитетом, па још после припаднике ЛГБТ заједнице, па још касније ромску заједницу, као да је кућа људских права грађена као лавиринт, не као отворен простор свима доступан, већ као простор премрежен разним препрекама за многе који, гледајући у документа људских права, с правом питају „а чија су моја права и где су”.

Њихови животи су мерљива јава сна о људским правима, без обзира на то да ли су им та права одузета или угрожена због расе, вере, пола, полних карактеристика, нације, језика, етничке припадности, политичке или синдикалне припадности, слободе говора, нехуманог рада, недоступности образовања, одрицања на уточиште, на заштиту здравља или на слободу кретања.

Мартин Лутер Кинг је рекао да „ако је неправда негде, неправда је свуда” током своје борбе за грађанска права, а свој чувени говор није почео са „ја имам ноћну мору” већ са „ја имам сан”.

Чији је данас наш сан о људским правима у Србији, чија су наша људска права?

Ако будемо разумели да смо део културе у којој постоји „чојство и јунаштво”, разумећемо и колико нас још посла чека на изградњи политика људских права, на остварењу сна садржаног у објашњењу да је „чојство кад браниш друге од себе” јер је то срж свих људских права, срж којом мењамо природу сваке моћи од моћи над неким, зато што је по неком својству сасвим мало различит од нас, до моћи за нешто, за остварење сна о пуној примени људских права.

Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог почело је израду Стратегије људских права, документ који ће бити најшире разматран годину дана јер исход треба да му буде да изградимо знање за примену људских права на локалном нивоу, да осмислимо стални друштвени дијалог као и развијена друштва којима стремимо, да створимо отворен, свима доступан простор чојства где год да смо, да са људима људујемо, а са нељудима још и више, јер њих треба учити да сви имају једнака права као и они сами.

Може ли такав сан о култури људских права, о политици људских права, о култури дијалога и култури компромиса да постане свакодневна, мерљива јава у Србији?

Наравно да може, јер све што данас постоји као мерљива јава једном је било само сан и идеја у главама неких људи.

Остварење таквог сна дужни смо генерацијама које долазе после нас, јер тако враћамо дуг онима који су пре нас сањали људска права, једнакост, слободе, демократију, владавину права, у те снове веровали и за те снове живели и мрели.

Ми, данас живи, њихова смо јава, њих што су некада живели и сањали и зато смо доказ да је могуће. Зашто је у то тако тешко поверовати? Зато што је очигледно, а најтежи посао на свету је објашњавање очигледног. Нема очигледније тврдње од оне да су људска права добра за све и да је могуће да их живимо тако како су записана. Све друго смо пробали као врста и није ваљало, зато се ваља прихватити свих послова којима ће сан о пуној примени људских права постати јава за све у Србији.

Можемо ми то.

*Министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог