Маратонац трчи почасни круг

ЛИБЕРАЛНА СРЕДА
Ових дана актуелизује се питање повећања пензија, а према коалиционом договору владајућих странака. Можда ће већ сутра бити усвојена прва уредба Владе Србије. Да подсетимо, план је да се пензије што пре ванредно повећају за десет процената и да се затим, у следећој години, додатно подигну на 70 одсто просечне зараде у Србији и држе на том нивоу.

Свако повећање пензија је, наравно, одлично са становишта стандарда пензионера, али је истовремено врло лоше за буџет. Ова сурова истина показује се и овог пута. Потребно је, дакле, скупити додатних осам-девет милијарди динара до краја године за ово повећање пензија. А у следећој години рачун ће бити далеко већи, чак 80-110 милијарди динара (зависно од претпоставки обрачуна) или милијарду и више евра.

Погледајмо суштину. Како пролазе пензионери? Да ли је истина да им иде све горе и горе, како тврде њихови самозвани представници? Наравно да не. Пензионерима су у ових осам година примања веома повећана, просто да човек не поверује подацима. Наиме, у јуну 2008. године реална, дакле за инфлацију коригована просечна пензија у Србији повећана је у односу на новембар 2000. године за целих 188,4 процента. Другим речима, пензионер данас може да купи готово три пута више робе него пре седам и по година.

Погледајмо рачуницу. Просечна пензија за сва три фонда исплаћена у новембру 2000. била је 2.021 динар, а у јуну 2008. 17.307 динара. Индекс је 856,4. Како је индекс трошкова живота у међувремену био 296,9, то је индекс реалних пензија 288,4. Знам да су онда пензије биле ниске, али је напредак, неоспорно, велик. Дакле, приче о томе како пензионери пропадају последњих година под демократским владама никако нису тачне.

Када видимо те податке, схватимо да пред собом немамо наше сироте баке и деке, већ активну лоби групу која гледа да за сопствено, стварно или наводно, партикуларно бирачко тело избори што више од произведеног колача, и то без обзира на последице. То, значи, није брига за старе, већ обична партијска политика од које страдају интереси државе, економије и млађих генерација.

Могу ли се исфинансирати ова повећања пензија? Ово прво још некако може, јер обухвата само три пензије, али ће далеко веће тешкоће очекивати буџет у 2009. години. Проблем је што се ова потреба за ванредним растом расхода поклапа са погоршањем буџетске ситуације, која је резултат окончања приватизације у највећем делу привреде.

Ниједан начин финансирања није добар. Стално задуживање државе на домаћем финансијском тржишту ради исплате пензија довело би до његовог пражњења и пењања каматних стопа увис, а на штету пословног света и становништва. Могуће је и да каматне стопе на државне обвезнице буду високе и да привуку стране инвеститоре, али то је свакако скуп и прескуп начин финансирања.

Сума о којој се ради је толико велика да реструктурисање буџетских расхода не може решити проблем. На пример, укидање свих социјална давања (дечијих додатака, социјалне помоћи, борачких додатака итд.) не би било довољно за потребно повећање пензија.

Повећање пореза тешко да долази у обзир, јер би ПДВ и акцизе морали да буду јако повећани а већ су високи, док би повећање директних пореза угрозило и оно мало привлачности за стране инвестиције. Остају старе лоше технике: задуживање код Народне банке, што доноси инфлацију, и кашњење у исплати пензија, што је за пензионере најгоре.

Ниједна одговорна влада не може усвојити тако нереалне захтеве. Стога не чуде премијерови знаци неприхватања и, посебно, министарке финансија. Расплет овог пензијског чвора може довести до кризе владе. Није немогуће да најстарији потпредседник добије ултиматум: или да одустане од другог захтева или да се иде на изборе који би значили његов нестанак са политичке сцене. А ДС-у би нови избори могли бити одлично решење, уколико се током следећих неколико месеци покажу добри резултати нове проевропске политике.

Центар за либерално-демократске студије