Maratonac trči počasni krug

LIBERALNA SREDA
Ovih dana aktuelizuje se pitanje povećanja penzija, a prema koalicionom dogovoru vladajućih stranaka. Možda će već sutra biti usvojena prva uredba Vlade Srbije. Da podsetimo, plan je da se penzije što pre vanredno povećaju za deset procenata i da se zatim, u sledećoj godini, dodatno podignu na 70 odsto prosečne zarade u Srbiji i drže na tom nivou.

Svako povećanje penzija je, naravno, odlično sa stanovišta standarda penzionera, ali je istovremeno vrlo loše za budžet. Ova surova istina pokazuje se i ovog puta. Potrebno je, dakle, skupiti dodatnih osam-devet milijardi dinara do kraja godine za ovo povećanje penzija. A u sledećoj godini račun će biti daleko veći, čak 80-110 milijardi dinara (zavisno od pretpostavki obračuna) ili milijardu i više evra.

Pogledajmo suštinu. Kako prolaze penzioneri? Da li je istina da im ide sve gore i gore, kako tvrde njihovi samozvani predstavnici? Naravno da ne. Penzionerima su u ovih osam godina primanja veoma povećana, prosto da čovek ne poveruje podacima. Naime, u junu 2008. godine realna, dakle za inflaciju korigovana prosečna penzija u Srbiji povećana je u odnosu na novembar 2000. godine za celih 188,4 procenta. Drugim rečima, penzioner danas može da kupi gotovo tri puta više robe nego pre sedam i po godina.

Pogledajmo računicu. Prosečna penzija za sva tri fonda isplaćena u novembru 2000. bila je 2.021 dinar, a u junu 2008. 17.307 dinara. Indeks je 856,4. Kako je indeks troškova života u međuvremenu bio 296,9, to je indeks realnih penzija 288,4. Znam da su onda penzije bile niske, ali je napredak, neosporno, velik. Dakle, priče o tome kako penzioneri propadaju poslednjih godina pod demokratskim vladama nikako nisu tačne.

Kada vidimo te podatke, shvatimo da pred sobom nemamo naše sirote bake i deke, već aktivnu lobi grupu koja gleda da za sopstveno, stvarno ili navodno, partikularno biračko telo izbori što više od proizvedenog kolača, i to bez obzira na posledice. To, znači, nije briga za stare, već obična partijska politika od koje stradaju interesi države, ekonomije i mlađih generacija.

Mogu li se isfinansirati ova povećanja penzija? Ovo prvo još nekako može, jer obuhvata samo tri penzije, ali će daleko veće teškoće očekivati budžet u 2009. godini. Problem je što se ova potreba za vanrednim rastom rashoda poklapa sa pogoršanjem budžetske situacije, koja je rezultat okončanja privatizacije u najvećem delu privrede.

Nijedan način finansiranja nije dobar. Stalno zaduživanje države na domaćem finansijskom tržištu radi isplate penzija dovelo bi do njegovog pražnjenja i penjanja kamatnih stopa uvis, a na štetu poslovnog sveta i stanovništva. Moguće je i da kamatne stope na državne obveznice budu visoke i da privuku strane investitore, ali to je svakako skup i preskup način finansiranja.

Suma o kojoj se radi je toliko velika da restrukturisanje budžetskih rashoda ne može rešiti problem. Na primer, ukidanje svih socijalna davanja (dečijih dodataka, socijalne pomoći, boračkih dodataka itd.) ne bi bilo dovoljno za potrebno povećanje penzija.

Povećanje poreza teško da dolazi u obzir, jer bi PDV i akcize morali da budu jako povećani a već su visoki, dok bi povećanje direktnih poreza ugrozilo i ono malo privlačnosti za strane investicije. Ostaju stare loše tehnike: zaduživanje kod Narodne banke, što donosi inflaciju, i kašnjenje u isplati penzija, što je za penzionere najgore.

Nijedna odgovorna vlada ne može usvojiti tako nerealne zahteve. Stoga ne čude premijerovi znaci neprihvatanja i, posebno, ministarke finansija. Rasplet ovog penzijskog čvora može dovesti do krize vlade. Nije nemoguće da najstariji potpredsednik dobije ultimatum: ili da odustane od drugog zahteva ili da se ide na izbore koji bi značili njegov nestanak sa političke scene. A DS-u bi novi izbori mogli biti odlično rešenje, ukoliko se tokom sledećih nekoliko meseci pokažu dobri rezultati nove proevropske politike.

Centar za liberalno-demokratske studije