Сарајевска прича

Године су прошле пуне мука и данас се вероватно мало ко у Београду још сећа тачних околности под којим је Радован Караџић у лето 1990. године дошао на чело Српске демократске странке, политичке организације помоћу које ће, само две године касније, повести Србе у Босни у оружану побуну против новоосноване независне државе БиХ.

Његови бивши сарајевски познаници нерадо ће признати да је разбарушени психијатар и песник тада имао репутацију чаршијског, народског, нимало неомиљеног човека у главном граду Босне и Херцеговине, у коме је једно време обављао и дужност лекара популарног Фудбалског клуба „Сарајево”. (Играчи овог клуба носили су бордо дресове „боје феса” – како се у граду, мало у шали, мало у збиљи, говорило.)

Лед је прво пробила Странка демократске акције Алије Изетбеговића, која је у мају 1990. тестирала строгоћу Уставног суда БиХ и прва се изборила за право политичког организовања на етничком принципу. Друга етничка странка у Сарајеву била је ХДЗ, Хрватска демократска заједница. Срби су каснили за комшијама, што је Караџић објаснио тиме да још тражи бољег кандидата од себе. Била је јавна тајна у Сарајеву да је положај председника СДС-а Караџић наменио професору Ненаду Кецмановићу. Но овај се, заједно са Емиром Кустурицом, Гораном Бреговићем, Милорадом Додиком и другима радије приклонио реформистима тада још југословенски опредељеног премијера Анте Марковића.

Оснивачка скупштина СДС-а БиХ одржана је 12. јула, а многи вероватно више не памте да је почасни гост био Алија Изетбеговић. Творац независне државе Босне и Херцеговине добио је у сарајевској Скендерији громогласан аплауз. Изетбеговић је Србима обећао да ће Босна остати у Југославији, и то федеративној.

(Важну улогу у то време у СДА имао је њен финансијер Адил Зулфикарпашић, присталица конфедерације коју су Срби препознавали као друго име за распад заједничке државе.)

Сви знамо шта је било после. Радованово и Алијино коалиционо партнерство распало се у крви, баш као и Југославија. Бошњаци су јуче на Алијином тргу у Сарајеву прослављали Караџићево хапшење, до кога је дошло истог дана када је Зулфикарпашић умро.

Проклетство је грађанских ратова у томе што се њихови кругови тако тешко затварају. Ова је прича почела у Сарајеву, и баш када је изгледало да се завршава у Београду, из главног града БиХ стигла је вест да некадашњи први сарадник Алије Изетбеговића, Харис Силајџић, тражи да се укине Република Српска под изговором да је само „последица Караџићевих злочина“.

Судећи по исходу свих скорашњих избора, Србима је данас Европска унија приоритет, а Караџићево хапшењеможда одшкрине њена врата (под условом, дабоме, да буде праћено и Младићевим одласком у Хаг). Одговорност лидера босанских Срба за злочине почињене у грађанском рату тек ће се вагати на суду, али и без ваге треба јасно рећи да Караџић не може бити херој српског народа. Но из тога се још не сме извлачити закључак да ће Србија бити равнодушна према судбини Републике Српске, као ни да је све до чега Срби држе, и за шта ће се борити, ухапшено у аутобусу за Батајницу и упућено у Хаг.