Београд некад и сад

Имам 72 године и све време живим у Београду. Обожавам га и учим унуке да је живети у Београду велика привилегија и да то треба поштовати, ценити и уживати у томе.

Тешко је објаснити им шта значи жицкати за карте испред „20. октобра”, купати се између мостова, кешати се на трамвај, играти на два голића насред улице, са школом дочекивати друга Тита на Теразијама, клизати се низ Добрињску и санкати низ Гепратову... Ићи у школу с Љубом Земунцем и Славком Ћурувијом...

Са сетом им причам да смо јели баклаве код „Међеда”, ишли на Звездино, Лазарац, Машинац... Да су понеки имали телефон, који је увек стајао у предсобљу или дневној соби, па ти причај и договарај се пред свима...

Истовремено сам и савременик овога што се у последње време дешава с Београдом и у њему.

Имам примедбу, да не кажем неку другу реч, на омладину која нема осећај да у градском превозу уступи место старијима, већ их куцкајући по телефону погледа као да каже „склањај се да ми не квариш угођај”. Живот пролази поред њих, а они куцкају...

Имам примедбу на новопечене бизнисмене с два телефона, у џиповима, који су у Београду окосница развоја кроз градњу кућа са сумњивим дозволама, парама и квалитетом, који околину доживљавају као сметњу развоју, а станаре који живе на њиховим метама као бубе које треба сатрти и ту градити, градити... Имам примедбу на дивљање све већег броја возача по улицама, трамвајским шинама, па и тротоарима. Ми пешаци, поготово старији, сметња смо њиховом хитању и, изгледа, не би требало ни да се налазимо на улици.

Имам примедбу што више нема Цветног трга, Славије, Трга републике са сатом, где смо деценијама сачекивали и били сачекивани. Чекали смо и гледали у онај историјски сат и давали „противнику” још десет, петнаест минута „форе”, а били смо спремни да чекамо док не дође (ако уопште дође).

Имам примедбу што на улицама нема полицајаца који шетају својим делом града и знају све, а и њих познају сви. Код нас око Цветка дежурали су Гуглета, крупан, и Слепчевић, ситан. Обојица су све знали и сви смо их поштовали. Гужве су биле честе, али када се њих двојица појаве – сви су мирни. А они су само Љубу респектовали. Али им је интерес био заједнички – мир у крају.

Имам примедбу на београдске школе, бар на ону где ми иду унуци, где није обавеза да ђаци устану кад у учионицу улази учитељ или наставник. Београдске школе су биле појам и образовања и васпитања. Прва, Пета, Шеста, Осма гимназија биле су расадници културе и образовања. „Никола Тесла”, „Петар Драпшин” имале су реноме факултета. Данас се школе „удварају” ученицима, јер се више не зна шта од васпитних мера може да се примени, а да не буду угрожена права ученика и сујета родитеља.

Имам примедбу на статус контролора градског превоза у Београду. Карту прегледају само онима који им је пруже, од осталих не смеју ни да траже. Како ли то изгледа туристима који се понекад нађу у возилима? Од њих обично траже карте јер они и не схватају да могу да се возе а да не купе карту. Тако раније није било у Београду. Постојао је само један кондуктер на малом подијуму код задњих врата и ни мува није могла да му промакне, а не „шверцер”. Ко би ушао на средња или предња врата слао би паре за карту „преко везе”, од руке до руке...

Имам примедбу на кесе са ђубретом које понекад промичу с виших спратова. Станари, садашњи власници, не доживљавају зграду, улицу, па ни сам град Београд као своје окружење, своје власништво које треба чувати, неговати, уздизати, улепшавати, развијати... Београд је за њих само место за остваривање циљева, који у великој мери немају везе с душом нашег града.

Имам примедбу јер на улицама срећем више паса него деце. Раније су у шетњу ишле целе породице са децом, сретале се, причале, а деца јурцала око њих. Сада се срећу власници паса. Нисам против домаћих љубимаца, али бих волео да у Београду број деце уписане у обданиште и први разред расте. Тако се иде напред.

Растао сам у окружењу где је Партија била једина и неприкосновена. Касније сам и као члан, док се није угасила – мада ме нико као члана није о томе обавестио – радио и учествовао у уздизању друштва, а поготово мог града Београда. Кад видим како је сада, нисам сигуран да смо младим генерацијама оставили осећање припадности великом, лепом, душевном и предивном Београду. За то се у своје име, можда и у име целе своје генерације извињавам омладини што им нисмо пренели и у њих усадили дух Београда.

Ипак, покушавам да унуцима, а има их пет, улијем нешто од те љубави према граду у којем су рођени. То је мој, а надам се и њихов, Београд.

Никола Драгојловић,
Београд