Сећање на март 1941.

У фељтону „Југославија, СССР и продор Трећег рајха на Балкан” у делу текста објављеног 10. децембра пренета је изјава Виктора Лебедева, совјетског отправника послова у Београду, који је између осталог рекао: „Посебно је био одушевљен демонстрантима када су се окупљали око зграде совјетског посланства и истицали пароле у част Совјетског Савеза...; демонстранти нису могли да се приближе згради совјетске дипломатске мисије, али су се у даљини чуле пароле о савезу са совјетском Русијом...”

Шаљем вам своју белешку о окупљањима испред Посланства СССР и о догађањима у току демонстрација на дан 27. марта испред зграде Посланства СССР.

На дан 27. марта, после саопштења директора школе о прекиду предавања на неодређено време, ученици одлазе кућама у групама. Испред дворишне капије школе, која се наслања на зграду Посланства СССР, нас тројица ученика који станујемо у близини школе остајемо с учитељем г. Савом Караџићем. Учитељ је заинтересован да чује шта се догађа испред Посланства СССР. Прилазимо непознатим људима који стоје пред посланством недалеко од школске капије. Учитељ пита присутне да ли су се из посланства појављивали службеници и да ли ће неко од њих говорити. Добио је различите одговоре. Један је рекао да нису, а други да су се више пута појављивали, али нису ништа рекли, остали мисле да ће се из посланства појавити и говорити, али када се увере да је окупљен довољан број грађана. Грађани пристижу и сад је скуп већ прилично велики. Гласно разговарају и спомињу војни пуч, Совјетску Русију, Немачку, Југославију.

Ведар пролећни дан, сунце одскочило и греје, гледам у најближи прозор посланства изнад нас, на првом спрату, последњи на левој страни зграде посланства. Ролетна је спуштена, али сунчеви зраци продиру кроз развучена ребра ролетне отвореног прозора и осветљавају двојицу службеника који вире између ребара ролетне. Обратио сам се учитељу и показао на прозор. Учитељ је пријатно изненађен обавестио остале који стоје с нама. Вест се брзо шири скупом и ускоро су многи знали за „наш” прозор. Настаје радосна галама и уверење да ће се неко у име посланства појавити и говорити. После узалудног чекања јавља се разочарање – схватили су да се нико неће појавити да говори, па ни службеници који прикривени иза ролетне прате велики скуп. Окупљени машу рукама посебно кад се службеник појави на прозору или тераси и затим још брже нестане.

У тренуцима чекања пред посланством из правца Славије чују се громогласни узвици „живео”, „доле” и неки неразумљиви покличи. Снажни гласови који допиру вероватно из хиљаде грла изненадили су и побудили присутне, многи су потрчали према Славији. Господин који је разговарао с учитељем окренуо се према свом другару који је стајао на другом крају великог скупа и гласно га позвао да заједно крену према Славији. Његов чудан одговор остао ми је у сећању: „То нису наши организовали и ја не желим да идем даље од Посланства СССР”. Јавио сам се учитељу и потрчао кући.

Окупљање грађана пред посланством почело је још 24. марта и трајало све до 27. марта по подне. Пре почетка предавања затицали смо окупљене, били су присутни и за време наших одмора, а кад смо после предавања кретали кући волели су да поразговарају с нама, децом. За све време њиховог окупљања пред посланством нису се чули повици, вике или пароле. Нису носили транспаренте, заставе или слике. Сваки њихов скуп био је достојанствен. Они нису били демонстранти, који су извикивали пароле у част Совјетског Савеза. Колико сам схватио, њихово окупљање било је из жеље да чују представника посланства о ставу Совјетске Русије према пучу и довођењу краља на престо. Велики скуп пред Посланством СССР тражио је обраћање, али и поздрав с прозора или терасе посланства. Упорни „стајачи” пред Посланством СССР на махање руку према прозорима и терасама нису добили ни мали отпоздрав.

Слободан Плазинић