Јахач на риђем коњу

Ово је „задивљујуће, али и застрашујуће време” (Гиденс), где свако против сваког „ратује” а да се и не зна прави непријатељ.

Ковид 19 понео је ознаку „глобалног непријатеља” човечанства – разапет на стуб срама – постао је бабарога која коси и утерује страх у кости: оставља пустош за собом, што кроз гробове умрлих, још више кроз емоционално-душевно „убијање” – осиромашење становништва (породица), на овим просторима, којима су тутњали и тутње многи „ратови”, војске, гласноговорнички патриотизам којекаквих идеолога, сиромаштво… И поред тога, иако нам је кућа на раскрсници путева, достојанствено смо одолевали свим „епидемијама моћних и страшних” царевина и цивилизација.

Живели смо и живимо на простору где су нам гробови предака бројнији од потомака, а читуље умрлих вечити „споменари”: имена и презимена оних који су своје кости оставили пред најездом разних пандемија (од шпанске грознице, вариоле вере, пандемије ковида 19), бранећи себе и своја огњишта зарад наших потомака.

Све смо то издржали…

И таман смо се порадовали: „новом, дигиталном, веб друштву”, новој етапи цивилизације, где уместо трактором „фергусон” наши паори ору њиве „џон диром” с навигацијом, сејући пшеницу за нова поколења с еколошким зрном (и без глутена), кад изненада, ненајављен – „јахач на риђем коњу”, уместо с копљем у руци, оно с маском на лицу, огласи долазак „звери”… Та „звер” је и даље свуда око нас. Где год да се сакријеш, не можеш јој утећи… Она коси својом „невидљивим отровом”, не обазирући се што јој пркосимо, с маском на лицу, плашећи је „чистим рукама и Христовом душом”. Коси ли коси…

Ноћу на јастуку, у сну – често и у плачу – исповедамо рањеној души, разговарамо сами са собом, питајући се шта ће сутра бити с нама, нашом децом, родбином, пријатељима и друштвом у целини. Ко ли је на реду?

Шта нам је донела и шта нам доноси тзв. нова нормалност?

Ковид 19 смо препознали и оптужили као непријатеља број један. Међутим, усуђујем се рећи да ми (друштво – пролазници кроз царство привремености) не гледамо стварност кроз праву оптичку справу – „извиђачки вод” (претходница глобалног биолошког рата – кореографи пренасељене Земљине кугле) – на чело оркестра тог новог компоновања света избацили су ковид 19.

Трагедија је што је човечанство на почетку треће деценије 21. века суочено с апокалиптичним догађајима који нам је донела ова пошаст, тако да је у садашњем тренутку човечанство у стању потпуног слепила да не може да види будућност – слику те тзв. нове нормалности. Међутим, то нас не сме обесхрабрити и одвести у другом правцу да све своје неуспехе приписујемо околностима (судбини).

Да бисмо мењали човечанство, морамо да поправљамо себе, с чврстином, да истрајемо на остварењу намере: човек изнад свега. При томе морамо бити свесни чињенице да је свака намера (одлука), „сила”, и ако та „сила” не производи тренутни ефекат у тачки у којој се примењује, очекивати је, да ће тај ефекат показати, у некој другој тачки кретања „клатна”.

Можда је пандемија ковида 19 кључ за самоспознају (откривање) судбине човечанства у „новој нормалности”– тренутак када је човечанство увело себе на нову стазу иницијације, зато што досадашње стазе иницијације више немају онакву применљивост (моћ) у садашњем стању људске свести, у коме је човек потпуно одсечен од наговештаја духовне реалности. Реалности чији драгуљ представља: слобода као предуслов за љубав и зближавање људи.

Материјална добра (капитал) – оно чему се дивимо подижући га на ниво „генија” – неће имати више такву магијску моћ на новој стази човечанства коју је трасирала пандемија ковида 19. Истина, она ће и даље бити важан, али не и пресудна ресурс за напредовање човека на новој стази човечанства, с тим што ћемо бити богатији за једно искуство: да има много ствари на небу и земљи о којима наша мудрост и не сања...

Кад коначно нестане короне и људи из дуже самоизолације (својих станова) изађу на „слободу” и угледају светлост, биће богатији за једно ново искуство – приоритет циљева које ће им креирати нови стил живота. Постаћемо свеснији: просветљени и освешћени. Истовремено, можда је ово и прилика да себи поставимо неколико питања: Ко смо? Шта је смисао живота? Шта су нам приоритети?

С позивом на Давида Гросмана (израелског писца) закључићемо: „Вероватно ће свест о краткоћи и крхкости живота подстаћи мушкарце и жене да успоставе нови редослед приоритета. Да много више инсистирају на разликовању жита од кукоља. Да много боље разумеју да је време – а не новац – њихов најдрагоценији ресурс.”

Усуђујем се рећи да ћемо кроз спознају садашњости поново пробудити прошлост и истовремено ће нам се показати јаснији путеви у будућност. Дуж нове стазе иницијације човечанство ће направи искорак који превазилази (надилази) садашњост, обогаћујући њихова сазнања вишим поимањем значења редоследа приоритета – догађаја и односа у животу сваког појединца и суживоту с другима.

То ми све даје повода да закључим – да је „човек” главни кривац, тј. „непријатељ” човечанства – који је испред себе избацио ковид 19, дарујући нам маске, прање руку и социјалну дистанцу, да се боримо против ковида 19, с једне стране, и да мањак понесталог кисеоника, „зелене нити”, компензирамо болничким збрињавањем, реанимирањем боцама кисеоника, неуморним радом здравствених радника:

„Живот дамо, пацијента не дамо!”

„Човек, како то гордо звучи.” (М. Г.)

Човек је хуманиста – али, и (де)хуманиста.

Човек је човеку вук!

Ако је ова констатација, бар имало тачна зашто се човек, тај „виши свет” не окрене самом себи, човечанству, и своја знања усмери ка добробити хуманог развоја човечанства уместо пандемијског преобликовања света ковидом 19 и својом „вакцином моћи” не сузбије вирус на полигону где је: „зрно клицу заметнуло”.

Не спорећи при томе напоре које чини СЗО да вакцином против ковида 19 умањи „борбено” дејство „вакцине моћи”, над његовим величанством – човеком. Борба између вакцине против ковида 19 и „вакцине моћи” се наставља. До када ће трајати и ко ће победити – одлучиће човек. До тада „Чекајући Годоа”.

Професор Економског факултета Универзитета у Нишу