Несташлуци младог Змај Јове

Змај Јова се често шалио. Ведрина и смех провејавају кроз све видове његовог стваралаштва – има их у поезији намењеној деци и старијима, у сатиричним песмама пуним горког и ведрог хумора, као и у прозним делима – шаљивој игри „Шаран” и у аутобиографским записима. Шали се враћао и након што је у породичном животу доживео трагедије, оплакане у „Ђулићима увеоцима”, које би многе људе довеле у трајну депресију.

У једном од својих сећања на детињство Змај прича како је као основац седео у соби у којој је неколико гимназијалаца заједно писало домаћи задатак из латинског језика. Нису код себе имали речник, а заборавили су како се на латинском каже птица рода. Мали Јова који је седео у углу собе рекао је „циконија” (цицониа). Гимназијалци су се сетили те речи, па их је забезекнуло неочекивано знање малишана, на кога дотле нису обраћали пажњу. Питали су га како он то зна, али је Јова ћутао не желећи да им да објашњење. Своје признање и захвалност малишану гимназијалци су изразили понудивши му једну цигарету.

Змај затим објашњава да је једина латинска реч коју је тада знао била управо циконија. Наиме, Јова је тог дана од свог оца чуо анегдоту с пута у Пољску. Очев пријатељ је једне јесени ухватио роду с оближњег крова и за ногу јој причврстио плочицу с угравираним натписом „Цицониа еx Полониа”. Следећег пролећа, кад се рода вратила у своје гнездо, на нози је имала другу плочицу, али златну, коју је ставио непознати богати љубитељ птица из јужних крајева, где је рода зимовала. Своје сећање Змај завршава поуком да треба учити и скупљати разноврсна знања, па и она која тренутно изгледају непотребна, јер у будућности можда могу и затребати.

Једна друга шала је из времена Јовиних студентских дана у Бечу, где је пријатељевао с Ђуром Јакшићем, који је студирао сликарство. Вежбајући сликање портрета, Ђура је за моделе узимао своје пријатеље студенте. Када би неким од портрета био незадовољан, нервозни Ђура је своје неуспело дело уништавао, исекавши платно ножем. Једанпут, сликајући Јовин портрет, Ђура је слику довео скоро до савршенства. Међутим, у жељи да слику још више побољша, почео је да додаје нове боје и линије, а лик на платну постајао је све старији. На крају, по Јовиним речима, портрет је више личио на историчара Данила Медаковића него на њега. Љутити Ђура је, по обичају, неуспелу слику искасапио ножем, али ју је Јова, иако оштећену, сачувао и однео у Нови Сад. Маказама је изрезао главу портрета, направивши на платну овални отвор кроз који се могло протурити људско лице. То је била припрема за шалу на рачун једног Јовиног познаника који је загрижено тврдио да добре портрете израђује једино неки његов познаник сликар и да су Ђурини портрети лошији. Јова и један његов помагач организовали су малу комедију. Портре с изрезаним лицем Јова је поставио у угао полумрачне собе и сакрио се иза стола, протуривши притом главу кроз отвор на платну. Помагач затим уводи у собу критичара и показује му Ђурин портрет хвалећи сличност лика са Јовом. Међутим, критичар каже да слика ипак није довољно добра и да би то његов омиљени сликар боље урадио. Јовин асистент наставља да хвали Ђурино „дело”, док Јова укоченог лица, не трепћући гледа кроз отвор на платну. Када је помагач рекао „па погледај како личи, само што не проговори”, Јова више није могао да задржи смех, а критичар је љутито напустио собу.

Споменимо, на крају, Змајев стих „Одавде се нешто и научит’ даде”. Подсећањима на младост Јова нам саветује да се у погодним приликама треба послужити добронамерном шалом која ће живот улепшати, или га бар учинити лакше сношљивим.

Драган Станковић,
Београд