Хришћани у мигрантским колонама

После две деценије инвазија, окупација и осветничких похода исламских џихадиста, драматично се смањио број хришћана на Блиском истоку, постојбини њихове вере.

У региону у којем су, за разлику од других делова света, сачували највећу разноликост веровања и традиција, хришћани су почетком 20. века чинили петину становништва. Данас их у Аврамовој земљи нема више од пет процената.

Хришћанство је утемељено у животу Египта, Либана, Сирије, Ирана, Ирака, Израела, Јордана, али нови непријатељи заменили су Римљане који су пре два миленијума прогањали хришћане све до Миланског едикта из 313. године, заједничког прогласа византијског цара Константина Првог и римског императора Лицинија.

На широком простору Блиског истока хришћане од тада спајају иста вера и исти језик – арапски – иако су створили мноштво сопствених деноминација, од којих најважније припадају некој од пет „фамилија” од којих су најбројније Римокатоличка а за њом грчка православна црква. Сви они су данас угрожени или су у мигрантским колонама.

Најновија сага у дугој и турбулентној историји почела је у време када је Џорџ В. Буш покренуо рат против радикалног исламског тероризма. Авганистан 2001, па Ирак 2003. Поход је поредио са „крсташким ратом”. Испоставиће се да је један протестантски председник САД хришћанима донео хаос.

Окупације су прво охрабриле екстремизам Ал каиде, а потом је у некад секуларном Ираку или Сирији настала Исламска држава (ИСИС). Разне муслиманске милитантне групе су се радикализовале и озбиљно угрозиле хришћане претећи протеривањем из њихове два миленијума старе колевке.

На Западу и данас не желе да чују да хришћани нису имали жељу да беже у временима док су живели под режимима Садама Хусеина или династије Асада. Можда су понекад делили осећај непожељних, али имали су много муслиманских пријатеља.

У време Садама, хришћани Ирака, највећа група на Блиском истоку, били су заштићени у замену за подршку његовом режиму. Тарик Азиз, ирачки вицепремијер био је хришћанин. Егзистенцијална опасност драматично се увећава од 2014. када је ИСИС на трећини ирачке територије успоставио калифат.

Многе цркве су порушене. Хришћанске куће биле су обележене са „Н” – Назарени, по старој хришћанској заједници чије се учење заснива искључиво на Светом писму. Стотине су уништене.

Џихадисти су живот организовали по ригидним кодовима исламског законодавства, шарије. Хришћани, као и друге етничке и верске заједнице, били су суочени са избором: или плаћање милитантима високих пореза, или прелазак у ислам, или напуштање домова са врећом на леђима.

Нису страдали што су се у погрешно време нашли на погрешном месту, већ искључиво зато што су хришћани. Ко је могао, тај је бежао. Ирачки хришћани лагано нестају. То важи како за две највеће деноминације, Халдејску католичку цркву источног ритуала и Асирску цркву истока, тако и за мање: сиријске православце, Јермене, Мелките, баптисте...

Егзодус из Ирака је највећи у региону. Пре америчке инвазије било их је 1,4 милиона, данас је њихов број сведен на мање од 250.000, испод једног процента становништва. Страхује се да ће током наредног века њихова заједница потпуно нестати.

У Сирији су хришћани присутни од првих дана нове религије. Свети Петар донео је хришћанство у Дамаск где постоје бројне цркве, посебно у четврти Баб Тоума, Томина капија. У једној енклави Сирије и данас се говори арамејски, језик Христовог времена.

Пре почетка грађанског рата 2011, хришћани су чинили од 10 до 12 одсто становништва од 22 милиона. Већина припада грчком православном патријархату Антиохије и целог истока. Блиско их следе верници Мелкитске католичке цркве, једне од католичких деноминација истока која има исте корене као и антиохијска. Хришћани још имају Халдејску католичку цркву, Сиријску православну, Древну цркву истока, Асирску пентекосталну цркву...

Преживели су свашта, укључујући и асирски геноцид у 19. веку када их је близу милион побегло за САД. Династија Асада чувала је секуларни режим у којем је суживот махом образованијих и имућнијих хришћана и муслимана функционисао. Државни службеници, хришћани, имали су слободан дан недељом, иако Сирија не ради петком, муслиманским даном одмора.

Онда су године грађанског рата и појава ИСИС-а учиниле своје. Хришћани су били изложени тешким мукама. Њихове жене су одвођене као сексуално робље. Пред хришћанима су биле две опције: Либан или САД. Чешће су се опредељивали за суседа. Блиска култура, исти језик, начин живота.

Број хришћана који је побегао из Сирије процењује се између 300.000 и 900.000. Како је после 2017. ситуација лагано почела да се нормализује, понеки се враћају.

Највећа хришћанска заједница египатских православних Копта није била суочена са инвазијама, повремено је на мети исламских екстремиста, а власти кажу да се труде да сачувају мирну коегзистенцију са око десет милиона верника источне православне цркве Александрије, једног од првих седишта Христове вере.

Мањи део египатских Копта је релативно боље образован од муслиманске већине, има виша примања јер су боље репрезентовани у пословима „белих оковратника”, али су слабо заступљени у војсци и безбедносним агенцијама. Већина њих се често жали на дискриминацију на послу.

Напади на Копте понављају се регуларно, а полиција саветује хришћане да опросте нападачима. Најтежи инциденти последњих деценија догодили су се августа 2013, после војног удара којим је на власт дошао садашњи председник Абдел Фатал ал Сиси. Следбеници свргнуте Муслиманске браће су запалили, опљачкали или тешко оштетили десетине цркава.

Режим је решен да поправи штете. Издате су дозволе за градњу више од 160 нових цркава у осам египатских градова, укључујући и велику коптску катедралу у новој административној престоници близу Каира.

Оно што на Западу најмање воле да чују је порука хришћана која је истоветна поруци муслимана: Оставите нас на миру, да сами решавамо сопствене проблеме. Доста „ослобађања” које по правилу изазива радикализам.