Изласком на референдум обликујемо државу у којој живимо

Грађани Србије позвани су да се 16. јануара изјасне о промени Устава Републике Србије. О значају референдума и недоумицама грађана, за „Политику” говори др Милош Станић, научни сарадник Института за упоредно право и члан радне групе за израду нацрта акта о промени Устава Републике Србије.

О чему ће грађани одлучивати на референдуму, а о чему не?

Грађани одлучују о правосуђу, односно о томе како ће изгледати судска власт и јавно тужилаштво. Питање свих питања је ко бира судије и тужиоце. Овим изменама постиже се да судије и тужиоце бирају Високи савет судства и Високи савет тужилаштва, органе у којима већину чланова чине њихове колеге судије, односно тужиоци. То је важно због тога што је судска власт стручна, а не политичка. Да би се контролисао и оцењивао на ваљан начин њен рад, потребно је имати одговарајућа специјализована, стручна знања, а та знања поседују управо судије и тужиоци. Бићу слободан да пружим један пример, као човек који је фудбалофил. Замислимо, да ми, неколико љубитеља фудбала, оцењујемо на стручан начин рад селектора репрезентације господина Стојковића. Па, то једноставно не иде. Управо због тога што нити смо икада били играчи, нити смо икада били тренери. Нама игра може да се свиди или не, то стоји. Ипак, колико год познавали фудбалску фактографију, никада по знању не можемо да будемо у истој равни са фудбалским професионалцима. Слично је и са судством. Сада, уколико могу да додам, наш проблем је што у свему имамо седам милиона селектора и чега све не. Но, сматрам да је корисно за наше друштво да се та пракса прекине и да о стручњацима одлучују стручњаци. Додао бих још да се овде одлучује само и једино о устројству правосуђа, а не о било ком другом питању. Нема ни словом ни речју било ког другог питања, осим правосуђа.

Због чега је важно да грађани у што већем броју изађу на референдум?

Опет пример из фудбала. Човек сам из народа, из радничке класе и волим да користим та поређења, те да се не скривам иза неких великих, а често неразумљивих речи. Знате, ми бисмо хтели светски фудбал на нашим стадионима, а нисмо светски навијачи. Најчешће не волимо спорт, већ успех и док је успеха, ту је и подршка. Ми бисмо желели да нам репрезентација врати љубав, коју јој често не пружамо. Александра Митровића ће грлити после Лисабона, а не након промашеног пенала против Шкотске, када му је загрљај и потребнији. Подсетићу да је нашу репрезентацију у Лисабон испратило хиљаду навијача у мечу против Катара. Похвалићу се, био сам на тој утакмици, као и против Азербејџана, и Луксембурга. Не занима ме да ли Србија побеђује и губи, већ ме занима, пре свега, Србија. Какве везе то има са референдумом? Заиста има. Ми бисмо хтели државу по стандарду најразвијенијих, а да не учествујемо у креирању институција и образаца понашања у оквиру ње. Ми бисмо желели да се држимо по страни и да неко други за нас уради некакав посао. Не може тако. Не иде тако. Ето, зато је важно да грађани изађу и да креирају праксу одржавања референдума у једној демократској атмосфери и уз високу излазност. То је понос свих нас, без обзира на то како мислили. То је понос Србије.

Иако нема цензуса, шта би била порука грађана ако изађу у малом броју, а шта ако изађу у великом броју?

Опет може лепо поређење да се направи са фудбалом, који је заправо парадигма живота. Најкраће могуће – није лепо победити, а камоли изгубити пред празним трибинама. Не игра се искључиво због оних на терену, већ и због публике. Када публике нема, то значи да није заинтересована, иако је меч изузетно важан. То је порука и да смо далеко од пласмана на Мундијал. Тужно би то било. Уосталом, право је грађана да се изјасне на референдуму. Важно је да се оно користи, јер се на тај начин обликује држава у којој живимо. Био корак мали или велики, битно је да је учињен. Смета ми понекад тај дефетизам, јер знам да имамо капацитет за велике домете. Потребно је само то пробудити у нашем човеку, као што је господин Стојковић то учинио у нашој репрезентацији. Нико нам ништа не може када смо уједињени. Наравно, уједињени у различитостима.

Можемо овом приликом још једном да подсетимо наше читаоце како гласи референдумско питање и који су одговори понуђени.

Питање гласи: „Да ли сте за потврђивање акта о промени Устава Републике Србије?” Одговори су „да” или „не”. Понављам да се реч само о правосуђу. Смета ми доста дезинформација о целом овом процесу. Бесмислено је на све њих и појединачно одговарати. Неке нису злонамерне, већ су последица незнања или недовољног знања. Има ту и бесмислица. Проблем је што постоје и оне злонамерне. Шта да се ради, то је усуд сваког јавног посла. Опет, ја се фудбалом. Ово је питање изнад клубаштва, оно је државно, тиче се Србије. Тужно ми је што често не успевамо да разлучимо да је општи успех најважнији, да иде свима у прилог. Знам да је тешко, али апелујем да се тог 16. јануара по страни ставе разлике, односно ко за кога навија и која је политичка групација некоме милија или не. Сигуран сам да нам је свима битније да начинимо корак напред и да нам институције буду боље, него што су то биле. У крајњој линији да покаже Србија да уме да одигра када то хоће. Знала је наша земља да се издигне изнад подела, које су нас често враћале не корак, већ више корака уназад.

Шта ће значити ако већина одговори – „да”?

То ће бити наш правни Лисабон. Одговор „да” значиће квалификовање Србије тамо где и припада, међу најбоље репрезентације Европе и света. Неко ће питати, такви смо ми, а шта ће нама уопште квалификације? Полако, одговорио бих. Знамо ми да тамо припадамо, али шта ћемо – морају да се играју квалификације. Разлика је што ће тог 16. јануара грађани бити наши Орлови, што ће грађани бити Митровић и Тадић. Прилика је да нас грађани упуте у деведесетом минуту тамо где нам је и место.

Шта ће бити ако већина одговори – „не”?

Пропуштена шанса, то ће бити меч против Шкотске. У том случају, увек остаје сутра и нови меч. Поводом тога завршио бих са речима нашег селектора господина Драгана Стојковића, када је пред одлучујућу утакмицу са Португалијом у Лисабону казао: „Све што можеш данас, не остављај за сутра.”