Izlaskom na referendum oblikujemo državu u kojoj živimo

Građani Srbije pozvani su da se 16. januara izjasne o promeni Ustava Republike Srbije. O značaju referenduma i nedoumicama građana, za „Politiku” govori dr Miloš Stanić, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo i član radne grupe za izradu nacrta akta o promeni Ustava Republike Srbije.

O čemu će građani odlučivati na referendumu, a o čemu ne?

Građani odlučuju o pravosuđu, odnosno o tome kako će izgledati sudska vlast i javno tužilaštvo. Pitanje svih pitanja je ko bira sudije i tužioce. Ovim izmenama postiže se da sudije i tužioce biraju Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaštva, organe u kojima većinu članova čine njihove kolege sudije, odnosno tužioci. To je važno zbog toga što je sudska vlast stručna, a ne politička. Da bi se kontrolisao i ocenjivao na valjan način njen rad, potrebno je imati odgovarajuća specijalizovana, stručna znanja, a ta znanja poseduju upravo sudije i tužioci. Biću slobodan da pružim jedan primer, kao čovek koji je fudbalofil. Zamislimo, da mi, nekoliko ljubitelja fudbala, ocenjujemo na stručan način rad selektora reprezentacije gospodina Stojkovića. Pa, to jednostavno ne ide. Upravo zbog toga što niti smo ikada bili igrači, niti smo ikada bili treneri. Nama igra može da se svidi ili ne, to stoji. Ipak, koliko god poznavali fudbalsku faktografiju, nikada po znanju ne možemo da budemo u istoj ravni sa fudbalskim profesionalcima. Slično je i sa sudstvom. Sada, ukoliko mogu da dodam, naš problem je što u svemu imamo sedam miliona selektora i čega sve ne. No, smatram da je korisno za naše društvo da se ta praksa prekine i da o stručnjacima odlučuju stručnjaci. Dodao bih još da se ovde odlučuje samo i jedino o ustrojstvu pravosuđa, a ne o bilo kom drugom pitanju. Nema ni slovom ni rečju bilo kog drugog pitanja, osim pravosuđa.

Zbog čega je važno da građani u što većem broju izađu na referendum?

Opet primer iz fudbala. Čovek sam iz naroda, iz radničke klase i volim da koristim ta poređenja, te da se ne skrivam iza nekih velikih, a često nerazumljivih reči. Znate, mi bismo hteli svetski fudbal na našim stadionima, a nismo svetski navijači. Najčešće ne volimo sport, već uspeh i dok je uspeha, tu je i podrška. Mi bismo želeli da nam reprezentacija vrati ljubav, koju joj često ne pružamo. Aleksandra Mitrovića će grliti posle Lisabona, a ne nakon promašenog penala protiv Škotske, kada mu je zagrljaj i potrebniji. Podsetiću da je našu reprezentaciju u Lisabon ispratilo hiljadu navijača u meču protiv Katara. Pohvaliću se, bio sam na toj utakmici, kao i protiv Azerbejdžana, i Luksemburga. Ne zanima me da li Srbija pobeđuje i gubi, već me zanima, pre svega, Srbija. Kakve veze to ima sa referendumom? Zaista ima. Mi bismo hteli državu po standardu najrazvijenijih, a da ne učestvujemo u kreiranju institucija i obrazaca ponašanja u okviru nje. Mi bismo želeli da se držimo po strani i da neko drugi za nas uradi nekakav posao. Ne može tako. Ne ide tako. Eto, zato je važno da građani izađu i da kreiraju praksu održavanja referenduma u jednoj demokratskoj atmosferi i uz visoku izlaznost. To je ponos svih nas, bez obzira na to kako mislili. To je ponos Srbije.

Iako nema cenzusa, šta bi bila poruka građana ako izađu u malom broju, a šta ako izađu u velikom broju?

Opet može lepo poređenje da se napravi sa fudbalom, koji je zapravo paradigma života. Najkraće moguće – nije lepo pobediti, a kamoli izgubiti pred praznim tribinama. Ne igra se isključivo zbog onih na terenu, već i zbog publike. Kada publike nema, to znači da nije zainteresovana, iako je meč izuzetno važan. To je poruka i da smo daleko od plasmana na Mundijal. Tužno bi to bilo. Uostalom, pravo je građana da se izjasne na referendumu. Važno je da se ono koristi, jer se na taj način oblikuje država u kojoj živimo. Bio korak mali ili veliki, bitno je da je učinjen. Smeta mi ponekad taj defetizam, jer znam da imamo kapacitet za velike domete. Potrebno je samo to probuditi u našem čoveku, kao što je gospodin Stojković to učinio u našoj reprezentaciji. Niko nam ništa ne može kada smo ujedinjeni. Naravno, ujedinjeni u različitostima.

Možemo ovom prilikom još jednom da podsetimo naše čitaoce kako glasi referendumsko pitanje i koji su odgovori ponuđeni.

Pitanje glasi: „Da li ste za potvrđivanje akta o promeni Ustava Republike Srbije?” Odgovori su „da” ili „ne”. Ponavljam da se reč samo o pravosuđu. Smeta mi dosta dezinformacija o celom ovom procesu. Besmisleno je na sve njih i pojedinačno odgovarati. Neke nisu zlonamerne, već su posledica neznanja ili nedovoljnog znanja. Ima tu i besmislica. Problem je što postoje i one zlonamerne. Šta da se radi, to je usud svakog javnog posla. Opet, ja se fudbalom. Ovo je pitanje iznad klubaštva, ono je državno, tiče se Srbije. Tužno mi je što često ne uspevamo da razlučimo da je opšti uspeh najvažniji, da ide svima u prilog. Znam da je teško, ali apelujem da se tog 16. januara po strani stave razlike, odnosno ko za koga navija i koja je politička grupacija nekome milija ili ne. Siguran sam da nam je svima bitnije da načinimo korak napred i da nam institucije budu bolje, nego što su to bile. U krajnjoj liniji da pokaže Srbija da ume da odigra kada to hoće. Znala je naša zemlja da se izdigne iznad podela, koje su nas često vraćale ne korak, već više koraka unazad.

Šta će značiti ako većina odgovori – „da”?

To će biti naš pravni Lisabon. Odgovor „da” značiće kvalifikovanje Srbije tamo gde i pripada, među najbolje reprezentacije Evrope i sveta. Neko će pitati, takvi smo mi, a šta će nama uopšte kvalifikacije? Polako, odgovorio bih. Znamo mi da tamo pripadamo, ali šta ćemo – moraju da se igraju kvalifikacije. Razlika je što će tog 16. januara građani biti naši Orlovi, što će građani biti Mitrović i Tadić. Prilika je da nas građani upute u devedesetom minutu tamo gde nam je i mesto.

Šta će biti ako većina odgovori – „ne”?

Propuštena šansa, to će biti meč protiv Škotske. U tom slučaju, uvek ostaje sutra i novi meč. Povodom toga završio bih sa rečima našeg selektora gospodina Dragana Stojkovića, kada je pred odlučujuću utakmicu sa Portugalijom u Lisabonu kazao: „Sve što možeš danas, ne ostavljaj za sutra.”