Хрватска шутња

Сећате ли се цинизма којим је председник Ширак укорио источноевропске лидере што су подржали америчку инвазију на Ирак? Рекао је да су „пропустили изврсну прилику да ћуте”.

Штета што хрватског председника није имао ко да посаветује када је у Београду ухапшен Радован Караџић.

Стјепана Месића Запад види као узорног државника који се суочио с прошлошћу. Сведочио је у Хагу, а тамошњем је тужилаштву, кажу, предао списе из којих је белодано да је етничко чишћење Срба било званична политика Туђманове Хрватске. Поене бележи и што даје изјаве у којимa начелно подржава право Срба да се врате у Хрватску (где су им, уз приватну имовину, по свој прилици трајно, одузете и хиљаде друштвених станова).  

За Месићев имиџ „доброг Балканца”, али и за добросуседске односе на које су се Србија и Хрватска свечано обавезале пред Европском унијом, било би боље да је хрватски председник „шутњом” пропратио Караџићево хапшење, уместо што се огласио пакосним поређењем да је „тако страдао и Карађорђе”.

Не само зато што је идеја о нацији као о јединственој целини, са двеста година непромењеним карактером, у најмању руку назадна. Не само зато што Месић овде говори неевропским језиком, јер послератна Европа подразумева да се у политичким размирицама никада, али никада, не потежу историјски аргументи. Када се Француска и Немачка око нечега посвађају у ЕУ, њихови се председници не хватају далеке историје и карактерологије нација. Нити ће ико Саркозију приговорити да су Французи у бици код Аустерлица побили руске заробљенике. У енглеским пабовима и у булеварској штампи немачки фудбалери су „Хуни”, али тако не говоре европски председници.

То су европске вредности, и то је разлог што и ми желимо под кров Европске уније.

Није овде посреди ситна Месићева злоба на рачун вероломних српских кумова Милоша и Карађорђа, ни што се министар Јеремић недавно усред Загреба дрзнуо да проговори о протераним Србима. Месићево незналачко изједначавање двојице лидера је порука да ни Карађорђе, по његовом мишљењу, није био ништа друго до ратни злочинац и масовни убица, и да у српској историји заправо и нема ничега на што се не сме пљунути.

Месић то каже у овом часу, јер му се чини да се то сада сме рећи. А ако он то сме рећи док клечи пред вратима Европе, како онда председник Србије да увери Србе да их свет не понижава и не уцењује, већ само тражи да се равнају по европским вредностима? Обичан свет, који јасно осећа да овде није реч о индивидуалној кривици једног човека коме ће се поштено судити у Хагу, у Месићевим речима препознаје наплату историјских рачуна и већ виђено ругање српском јунаштву.

Није, наравно, решење да српски председник хрватском узврати: Не свиђа Вам се Србија у време Карађорђа? Док су Срби водили ослободилачки рат против Отоманске империје, ви сте се тукли за Наполеона у Русији, служећи Аустроугарској монархији.

Борис Тадић може да искористи добру прилику да Стјепану Месићу нешто оћути. Али зато би лидери Европске уније морали да се огласе поводом циничног испада њиховог омиљеног шовинисте.