Деведесете у двадесетим

КЊИЖЕВНОСТ И РАТ
Тачно је али и лако рећи да је историјски роман тешко написати због недостатка дистанце. Било би у реду и појаснити шта то значи.

За почетак би ваљало успоставити основна мерила. С тим циљем ћу упрети прстом у најупечатљивију ратну грађу и њену несумњиво валидну романескну обраду.

Први светски рат је можда доживео најпотпуније уобличење у Путовању на крај ноћи Л. Ф. Селина, објављеном 14 година по окончању велике војне. (Сад ће се неко умесно сетити Дневника о Чарнојевићу Црњанског публикованог већ 1921. Али: колико то надахнуто, поетично дело има страница и колико од њих је посвећено самом рату? Осим тога, први роман српског писца се, изузев на експресионизам, наслања и на дадаизам чије би технике – њихова апсолутна већина – тешко могле бити примењиве у савременој прози.) Гинтер Грас пак објављује Данциншку трилогију почев од 1959: опет је посреди 14 година након рата, у овом случају Другог светског.

Речи препуне симболике

Но, у целој ствари, више него битна временска дистанца уопште не мора да буде и најбитнија. Грас је стварао Лимени добош, Мачку и миша иПсеће године – врхунске романе о Другом светском рату – у окружењу апсолутно идеолошки дистанцираном од оног које је описивао: приказивао је нацистичку Немачку у друштву које је управо трпело денацификацију.

Кад би се неко пак сада и овде латио прозног третмана, рецимо, НАТО напада на СР Југославију 1999, писао би у амбијенту у ком смо, колико пре неколико месеци, поново успели да се као и 1999. сукобимо с малтене целим светом не усуђујући се да ни пред собом изговоримо једноставну истину. А није тачно да већ сада немамо ратних романа који описују овдашње деведесете: можда најкомерцијалнији аутор таквих штива зове се Милорад Улемек.

Уз недостатак просторне и идеолошке, па самим тим и временске, наравно да постоји и недостатак културне дистанце. Ако већ узимамо неизбежни пример четрдесетих, језик медија и администрације је после Другог светског рата навелико продро и у поезију, камоли у прозу. Јавни, а затим и књижевни, говор се, радом писаца и интелектуалаца, морао некако освежити. То се и десило, тада, пре свега у Немачкој, Италији и англосаксонским срединама; пак овде и сада, многи изрази у јавној употреби и даље су прилично корумпирани догађајима крупних симболичких учинака који су их обележили. Још увек се не може тек тако, tel quel, у роман што би се бавио неким од балканских ратова деведесетих, уписати, на пример, реч Сребреница или Вуковар или ма која од речи што пуком употребом носе мноштво упечатљивих подзначења. Слично као што није лако користити многе друге термине или синтагме који не носе толики идеолошки баласт, али које су такође од деведесетих допуњавале овдашње подручје јавног говора и у међувремену се, услед честе и често не баш најпрецизније употребе, препуниле симболичким потенцијалом, до практичне немогућности неутралног коришћења.

Све узев, овдашњи јавни говор осликава транзициону мешавину слабо пробављених Западних утицаја и идеолошки несварене прошлости. Да језик у општој, па тиме и мање-више легитимној употреби буде тако шаролик, утицала је пре свега медијска машинерија позиције деведесетих, пре свега уврнуто-бодријаровским ТВ дневницима пуним маштовитих описа политичких збивања, од који су многи задржани у јавној употреби. Међутим, колико год да се, на пример, идиом „ничим неизазвано“ покушава користити и у неутралном, од својих ертеесовских извора одвојеном виду, он сваку јединку од имало укуса и памћења подсећа на санкције и њихову медијску обраду, а писцу који би посегао за тим иначе неправилним обликом, у дело би, у пуној силини: без нужне естетске дистанце, унео не само задах блокаде земље него и ТВ дневника.

Корумпирани језик

Осим потоњег медија, изразитој шароликости јавног говора допринели су најразноврснији субјекти. Језичке изуме уметника попут Рузмарина (нпр. оно „А и шире“) и Џеја Р. („лаве“, „царе“), или нове глаголске облике, сковане у лингвистичким подрумима криминалних кругова („испоштовати“, „отпоштовати“, „одреаговати“, што је „облик“ којим су воленс-ноленс корумпирани и правилна варијанта „реаговати“ и њене изведенице) на разне начине су прихватили неотпорни интелектуалци и не баш најписменији новинари који су ушли у медијску игру (сиц!) користећи се потребом за новим кадровима у медијима у доба транзиције. Такође, углавном од стране потоњих, јавни говор је додатно укварен и маштовитим – ли – калковима енглеског. Тако да: овдашњи јавни говор је легитимизовао мноштво противестетских лингвистичких облика који свакако не могу послужити у процесу грађења језика у једном књижевном делу. Пошто је таквих облика много а упечатљиви су, они ометају дотични процес. С друге стране, сам живот је допринео да многе топониме и идиоме њихова још увек пренаглашена веза са ратним или политичким догађајима који су се у њима десили, односно који су њима означени, језички корумпира утолико што им је одузела сву употребну вредност, бар по мерилима писаца који би хтели да озбиљно стварају књижевност: област што подразумева свежа, ауторска језичка решења.

Зато није ни најмање чудно што су на овдашњи јавни говор вероватно најмање утицали савремени писци: књиге већине њих су, виђено методом случајног узорка, пуне општих места из медија, с улице и пијаце. На језику корумпираном франкенштајновски скрпљеним јавним говором тешко је писати о теми радикалних симболичких учинака каква је рат, теми која је тај јавни говор значајно испуњавала свих ових година и која је повратно крајње пропусна на његову израубованост.

Најмање што би српски писац који би данас хтео да створи амбициозан роман о ратовима деведесетих морао да учини, било би: да добро ослушне понуду свог језика, да сопствени текст отреби од свих општих места или да им, засебно, смишља врло маштовите и иновативне контексте, да за сваку идеолошки или естетски корумпирану односно преосетљиву реч и синтагму нађе замену или адекватан – иновативан или бар неутралан – контекст. Дакле: да за потребе тог романа практично створи нови, лични језик. 

Чекајући роман о бомбардовању

Овај аутор био је принуђен на нешто од тога радећи мање осетљив задатак: описујући деведесете, није их ставио у оквир класичног историјског романа, већ историографске метафикције: жанра који не прибегава слепом поштовању повесне грађе, већ се поиграва њоме и узима од ње колико му треба. Да бих написао роман о проблемима из деведесетих, смештао сам их у Црну Гору и Београд двадесетих година 20. века (Жега) или у Земун четрдесетих (Шнит), настојећи да изградим паралелни језички корпус и избегнем корумпиране домете јавног дискурса. Трудио сам се да пародирам разне идиоме и измишљам топониме и тако даље. (Понеко је то и препознао.) Посреди је једини начин који је овај писац нашао да донекле обради проблеме из овдашњих деведесетих лично стварајући дистанцу: не чекајући да прођу деценије и самим тим се у једном тренутку догоди културолошка, идеолошка и општејезичка дистанца.

Неко ће ратове деведесетих описати на директнији начин, постигавши сву пуноћу уметничког поступка. Када ће се то десити?

Не знам, али 2009. биће десет година од помињаног бомбардовања. Шта ће тада одговорити истински познавалац српске књижевности на једноставан упит: који домаћи роман је на најбољи начин описао НАТО-атак?

Можда ће понеко од таквих имати конкретан одговор. Мени се нешто чини да ће много прецизнији одговор бити: ћутање.