Преминуо књижевник Радован Бели Марковић

Књижевник Радован Бели Марковић преминуо је синоћ у 75. години, пренели су београдски медији.

Бели Марковић рођен је у селу Ћелије, код Лазаревца.

Био је новинар у ваљевском листу „Напред”, а затим, до пензионисања био је управник лајковачке Градске библиотеке. Марковић је био и члан редакција „Књижевне речи” и „Књижевних новина”, Српског књижевног друштва, Српског ПЕН-а, преноси Танјуг.

Први роман „Паликућа и Тереза милости пуна” објавио је 1976. а затим су уследиле књиге приповедака: „Црни колач”, „Године расплета”, „Септембрини у Колубари” ,„Старе приче” као и бројни романи. Написао је књиге „Последња ружа Колубаре”, „Кнез Мишкин у Белом Ваљеву”, „Оркестар на педале”, „Стојна ветрењача”…

Између осталих награда за књиге прича, добио је Андрићеву награду за „Септембрини у Колубари”, док је за роман „Лајковачка пруга” (1997) добио Нолитову награду за роман и награду „Бранко Ћопић”.

За роман „Лимунација у Ћелијама” објављен 2000. добио је признање „Вечерњих новости” за књигу године „Меша Селимовић”.

Бели Марковић је једном приликом рекао: „Мој књижевни случај не нуди основу и потку за утемељење новог књижевног правца. У мојој несаници, наиме, потитравају жишке старих кандила, наспрам иконостаса српских списатеља који су ми водили руку”.

– Као писац сам и иначе презадужен код књижевних предака, али у „Књизи вересије” нигде не стоји да ће се поменути дугови намиривати по јаутинама и трњајцима, мимо главног пута којим српска књижевност у Вечитост греде! Воистину, имало је, не да није, а и данас има такозваних књижевних праваца, раскрсница, па и странпутица, али сви ти пути-распути су се - кад и како који! - једначили, временом и потрли, како се главни пут ширио и ка Небу притом успињао, нагласио је писац.

О књижевним наградама је рекао: „Ако књижевне награде схватимо као тренутке обасјања понад једне књиге, издвојене из множине других књига, не може се порећи изредност и лепота таквих догађаја, што све кратко траје и углавном се брзо заборавља, као празнични ватромет, али се не може оспорити ни право писца да награде доживљује као надгробнике на умозрителном књижевном гробљу, чинећи тако немали корак у савлађивању сујетства и свих опачина уз сујетство које иду”.

– Тим путем су се канда и моје књиге пошле (већ су се и натисле у једној алеји!), премда ни истинско књижевно гробље није и не мора бити простор заборава, већ може бити и сабориште нових читалаца који су се пожелели оног што некоћ бејаше нечија несаница и мапа за путовање до острва с благом какво се находи у свачијем душевном океану. Време је из таквих гробаља извременило толике адиђаре, тако да у мени потитрава надежда да под неком хумком почима ако ли не златна моја књига, оно гдекоја скупа реч међу јефтиним корицама, рекао је Радован Бели Марковић.