Лењин поново дели Русе

Потпредседник доњег дома руског парламента Борис Чернишов предложио је да се уклони „некропољ поред зидина Кремља” на Црвеном тргу у Москви где су протеклих деценија сахрањиване најистакнутије личности Совјетског Савеза. У реду је да он постоји, каже Чернишов, али не на Црвеном тргу, где се људи шетају, дочекују Нову годину, где се обележавају значајни државни празници, где долазе туристи из разних региона Русије и целог света. Он такође предлаже да се Лењиново балсамовано тело изнесе из маузолеја и сахрани по хришћанским обичајима.

Овај предлог су у ранијим приликама подржавали посланици његове Либерално-демократске партије, а оштро се супротстављали комунисти и депутати неких других партија. Шира јавност је такође подељена. Никаквог гласања, међутим, неће бити. Из Кремља поручују да ово питање „није на дневном реду”.

Иза маузолеја, изграђеног далеке 1924. године, налази се дванаест гробова истакнутих совјетских и руских руководилаца, међу којима и првих личности земље – Јосифа Стаљина, Леонида Брежњева, Јурија Андропова, Константина Черњенка. Тамо је и петнаест „братских гробова” руских и страних револуционара и 115 урни с пепелом уграђених у кремаљске зидине.

То није први пут да се предлаже уклањање „црвеног пантенона”. А половином деведесетих година умало није дошло до изношења Лењиновог тела из маузолеја. Тадашњи лидер Русије Борис Јељцин желео је на тај начин да покаже како су он лично и држава раскрстили с лењинизмом и комунизмом. Од тога се одустало у последњем тренутку из страха од жестоких протеста и немира којим су претили комунисти, али и неки други делови друштва.

У време када је изношење Лењиновог тела изгледало као свршен чин, реаговале су многе угледне личности, међу којима и познати руски новинар и публициста Виталиј Третјаков. Маузолеј је, по његовој оцени, ремек-дело светског значаја руске и светске епохе и архитектуре. То је споменик неостварљивој идеји комунизма, комунистичкој утопији, па и творцима и жртвама те утопије. Не би било оригинално порушити га, то се већ дешавало у руској историји. Рушиоци таквих споменика уметности, сматра он, немају права да се називају интелигенцијом. Још од времена старе Грчке, они се називају варварима.

То питање има и значајну међународну димензију, каже Третјаков. Мислите да ће потомци оних који почивају у кремаљским зидинама и којих има свугде у свету мирно гледати како руске власти поступају с тим остацима? Шта треба радити: остатке Стаљина пребацити у Грузију, Џона Рида у Америку, Брежњева у Украјину, Дзержинског у Пољску, Беле Куна у Мађарску. Мислите ли, пита он, да у тим земљама живе варвари и да ће они дозволити изругивање над костима покојних, тим пре тако познатих? А шта радити са Гагарином, Жуковом, Чкаловом и десетинама других чија су тела њихови рођаци дали држави, али не за изругивање, него на почаст?

Ако се маузолеј поруши, каже Третјаков, свет се неће окренути наопачке. Људима се може напунити глава тврдњом о неопходности таквог поступка, али „не завидим ономе ко ће такву одлуку донети и реализовати. У овој земљи њихова имена ће остати срамна”.

Председник Владимир Путин се о судбини маузолеја и изношењу Лењиновог тела неколико пута узгредно осврнуо. Сматра да је то веома осетљиво питање и не сме се решавати наопачке. Оно задире у осећања великог броја људи. Постоје много важније ствари које треба решавати, а то питање треба оставити за будућност. Додао је да многи грађани Русије маузолеј повезују с њеним историјским достигнућима.

Постоји још једна веома битна чињеница о којој се мора водити рачуна, кажу аналитичари. Црвени трг нису само гробови уз кремаљске зидине и маузолеј. Он је један од највећих, најлепших, најкитњастијих и најпознатијих тргова у свету, на којем свака камена коцка на плочнику, свака цигла са зидина Кремља и сваки торањ који се над њим издиже чувају део тајни и део историје. Руске, европске и светске. То је заједно с Кремљом и суседним Александровским парком једна целина, историјски и духовни центар Русије и њеног главног града. Дирати у такве историјске и културне светиње било би непримерено, сматрају компетентне личности.

Почасна стража на улазу у маузолеј уклоњена је још деведесетих година и померена у суседни Александровски парк, где гори вечни пламен. Редова испред улаза у маузолеј више нема и он је велики део времена затворен за посетиоце. Лењин је готово заборављен у јавности, а лењинизам као идеолошка догма одавно одбачен. Аналитичари кажу да се противљење уклањању маузолеја и „црвеног пантенона” зато не може тумачити са идеолошко-политичког становишта, већ као заштита историјско-културних вредности. Оне се чувају и поштују у свакој цивилизованој земљи.

Без маузолеја Црвени трг не би био оно што је сада и каквог га знају у свету последњих готово сто година. У руској јавности се очекује да ће трг у догледно време и даље чувати садашњи изглед.

*Новинар и публициста