Три века и једна срамота

Панчевачка пивара напунила је овог јануара три века. Јануар је месец у ком је предузимљиви Јеврејин Абрахам Кепиш из Пожуна добио бефел од земаљске администрације у Темишвару да у вароши на Тамишу покрене производњу пенушавог пића и пецару ракије. Било је то 12. дана првог месеца 1722. године, а већ деценију и по касније погони су одржавали капацитет од 3.500 кофа пива и без прекида радили до почетка 19. века, када са тромеђе Горње Аустрије, Баварске и Чешке у пограничну варош стиже родоначелник панчевачке гране Вајфертових Георг и преузима бригу о кувању пива, са за оно време најсавременијом технологијом. Баш 12. јануара 1937. године преминуо је његов унук Ђорђе И. Вајферт, човек који је пиварство Србије увео у златно доба, од ког је мало шта остало у његовом родном Панчеву. По рођењу Георг, а сахрањен као Ђорђе, затекао би данас рушевне зидине касније Старе, па конфисковане Народне, али у срцима Панчеваца – заувек Вајфертове пиваре.

Тешко је поверовати да је то исти онај комплекс са старих фотографија, који од 1948. године држава штити као споменик културе, а од 1991. као културно добро од великог значаја – данас са два лица. Оно умивеније почиње у Улици Николе Тесле, а некада Јоханесгасе у центру вароши, где је на броју 2 1850. године свет угледао Георг, као једно од петоро деце Игњаца и Марије Вајфер. Како су га Панчевци тек одскора „открили”, тако је и његова родна кућа ново откриће, баш као и податак да се велики син ове земље родио 15. јула, а не месец дана раније, како је бележила званична биографија.

Одатле завија земљана стаза до задњег улаза у 9.000 квадрата мање романтичне приче о фабрици, која је производњу прекидала само у ратним условима, а ликвидирана је у миру. Фабрици, која пре деценију и по само што није изгорела у граду у ком се пиво више не производи, а последња флаша изашла 1977. године јер капитал не зна за емоције. На мала трошна врата улази се у подрумске ходнике међу џиновске ферменторе и отворене металне базене, у којима су лежале хиљаде литара пива. Кроз мркли мрак се може само с јачом батеријском лампом, у мемлу, па пратећи зарђале цеви узаним степеништем и на спрат – у срце велелепне некадашње фабрике.

А ту туга, из погона у погон. Немачке машине, котлови за охмељавање и сладовину, комовњак, бистреник, разваљене бакарне посуде у којима се пиво кувало и „одмарало”, и са којих је однето све што се могло. Унаоколо зидови некада лепих плочица с орнаментима, мусави прозори и голубови, једини посетиоци грандиозне фабрике, до запуштене собе за коју се верује да је била Вајфертова канцеларија. Само ретки знају да се испод протеже и тунел под нагибом, којим су бурета с пивом путовала до оближње зграде, коју је такође подигао Вајферт, и пребацивана у други део града, до фабрике леда, која је пре месец дана срављена са земљом.

Истине ради, треба рећи да је и овакво стање боље, од када је уз надзор Завода за заштиту културе у Панчеву санирано Складиште јечма, а Удружење грађана „Музеј пиварства” рашчистило шут, оправило прозоре, ојачало таваницу и у једном тренутку отворило за посете одељење варионице. Тако су остаци парних и гасних постројења бледо подсећање на први дим из најстарије пиваре на Балкану, друге у Европи, и најдуговечнијег индустријског објекта данашње Србије, док најуспелије архитектонско-урбанистичке креације, са конкурса за идејно решење реконструкције и ревитализације пиваре, седам година хватају паучину у некој фиоци. Речено је тада да ће „пивара бити објекат у ком ће цветати друштвени и културни живот града и бити место сусрета са блиставом историјом пиварства, те да ће славити занатску традицију, као туристички адут Панчева, једног од прадавних индустријских центара овог дела Европе”.