Субота, 25.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

„Лари Томпсон” на вршачки начин

У добрим драмским делима увек постоји више тема, односно проблема којима се баве и то им даје универзалност, каже редитељ Душан Петровић
Душан Петровић (Фото: лична архива)

Када сам недавно, после много година, поново прочитао комад „Лари Томпсон, трагедија једне младости”, изненадио сам се у којој мери је Душан Ковачевић антиципирао наше време у коме нека друга, паралелна стварност, сервирана преко разних медија, заокупља масе и истискује прави живот. Мислим да ће публика лако да се идентификује са ликовима и ситуацијама у комаду, каже редитељ Душан Петровић који ове хладне дане са одабраном екипом сарадника проводи у пробној сали Народног позоришта „Стерија” у Вршцу где поставља трагикомедију Душана Ковачевића „Лари Томпсон, трагедија једне младости”. Ковачевићеве јунаке, на вршачки начин, тумачиће Тамара Тамчи Тоскић, Предраг Грујић, Милош Ђуровић, Иван Ђорђевић, Срђан Радивојевић, Вања Јањић, Моника Болдовина Бугле, Дојна Петровић, Соња Радосављевић, Младен Вуковић. Премијера је најављена за 10. фебруар 2022. године.

Трагикомедију „ Лари Томпсон” која је годинама на карту више играна на сцени Звездара театра у Београду, Душан Ковачевић написао је 1996. године.

‒ У добрим драмским делима увек постоји више тема, односно проблема којима се баве и то им даје универзалност. Наравно, писци пре свега пишу о свом времену, али неки процеси у друштву се појављују у сличном облику, зато се и каже да се историја понавља ‒ каже Петровић објашњавајући разлоге зашто поред осталог „Ларија” у овом тренутку режира у Вршцу.

Наслов Ковачевићевог комада „Лари Томпсон, трагедија једне младости” заправо је назив сапунске телевизијске серије која прати једну породицу која брине силну бригу, готово да умире од жалости и депресије због несрећне судбине младића који живи у Аустралији и зове се Лари Томпсон, а кога су оклеветали и осудили на смртну казну… О томе шта је у фокусу вршачког читања овог дела, будући да је писано у специфичном друштвено-историјском тренутку раних 90-их година прошлог века, Душан Петровић каже:

‒ Нажалост можемо рећи да данашње време подсећа на оно из комада, довољно је да упоредите програме на телевизијама са националном фреквенцијом. Тада су постојале само трећеразредне серије и наравно турбо-фолк музика, која је уосталом поново у моди. Тешко је набројати шта се све издешавало тих деведесетих и шта нас је све као друштво снашло тада. Трудим се да то време памтим по представама које сам радио.

Оно што га је, како каже, поред осталог, највише привукло овом делу, односно оно што препознаје у њему јесте дијагноза стања у српском позоришту данас, његове позиције у друштву која се променила у последњих 20 година.

‒ Гледано из садашње перспективе, тада је позориште имало већи друштвени значај. У време настанка „Ларија” оно што се дешава у њему, пропаст једне представе због самоубиства глумца, било је огледало хаоса тадашње кризе, транзиције, распада државе, ратова и санкција. У међувремену су ратови завршени, али кризе и транзиције као да нису никада прошле. И док се друштво донекле опоравило, наш театар је гурнут на маргину и једва опстаје. Поготово у мањим срединама. Зато овај комад данас делује реалистичније и његово дешавање је у већој мери вероватно и могуће. Имам утисак да ће будућност позоришта све више зависити од ентузијазма и посвећености малобројних који још верују у његову моћ ‒ наводи Душан Петровић и открива које недоумице су га „мучиле” проналазећи сценска решења за одсликавање свих слојева Ковачевићевог „Ларија”:

‒ Све дилеме које сам имао своде се на једну: да ли задржати драмско време о коме се говори у комаду, односно деведесете године прошлог века, или играти ситуацију управо прекинуте представе, односно данашње време. Определили смо се да говоримо о нашем времену.

Иза нас је, примећује Петровић, година отказаних представа и пројеката, испрекиданих процеса рада, одложених премијера, смањених буџета, публике под маскама, празних седишта у сали.

‒ Нажалост ово је и година у којој су нас неке колеге пре времена напустиле. Мислим да нико не може у потпуности да се навикне на нову нормалност. И поред свега, позоришта ипак раде, играју се представе и излазе премијере. Огроман напор који се улаже да би све функционисало је на граници подвига ‒ каже Душан Петровић, уз коментар да своје младе колеге, пре свега учи да се труде да избегну компромисе које пред њих ставља наша театарска стварност. Нада се, додаје, да их ипак чека нека лепша будућност за коју ће и сами да се изборе.

Душан Ковачевић (Фото: Т. Јањић)

Свако ће препознати један део себе  

Комад „Лари Томпсон, трагедија једне младости” ми је посебно драг, јер су у њему током готово 20 година направили велике улоге Бора Тодоровић и Милена Дравић. Он се и памти по њиховим улогама, наравно уз Бату Стојковића, Љиљу Драгутиновић и још десетак глумаца, тако да је то дело остало мени у великом пријатељском сећању на рад са тим драгим пријатељима и глумцима са којима сам целог живота радио ‒ каже за „Политику” драмски писац Душан Ковачевић и додаје:

‒ Што се тиче актуелности „Ларија”, он је прича о сиротињи. И о томе како сиротиња преживљава, бринући туђе бриге. То је у епицентру те приче, јер када немаш могућност да решиш сопствени проблем, онда га решаваш кроз ликове једне серије која се зове „Лари Томпсон”. У овом случају, што се тиче поставке у Вршцу, мени је изузетно драго што тај комад режира Душан Петровић кога сам упознао када је имао годину дана. Био сам велики пријатељ са његовим оцем, дружили смо се у Сомбору, Новом Саду тако да сам пратио његов рад од првих представа које је постављао.

Ковачевић наводи да зна како Душан Петровић ради и да је сигуран да ће направити добру представу.

‒ Моје приче нису везане за одређене године и за одређено време и када пишем нови комад или радим филм водим рачуна о томе да он не буде омеђен и ограничен годинама и људима, нити стварима које су дневнополитичке, јер као што знамо све брзо пролази. Ако се везујете за нешто што се догађа данас и мислите да је јако важно, већ за три дана то не важи. Лари ће кореспондирати са нашим временом, као тих деведесетих година, када сам га писао и када смо живели у оној неописаној беди, у сваком смислу те речи, те ће свако препознати један део себе и својих проблема.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.