Четвртак, 11.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
КУЛТУРНИ ДОДАТАК, 29. 1. 2022.

​Како ми је Милена Марковић спасила живот

Много волим Милену. Читао сам неколико њених књига. Тачно знам шта њени стихови значе људима које боли овај накарадно постављени свет
Заплањска улица (Фото: В. Скочајић)

ПОП-ЋОШЕ

Знао сам боља лета. Ништа ми није ишло од руке прошлог јула. Чак ни писање, ни спавање, једине две активности у којима никад нисам имао већих проблема. Нису помагали ни Beach Boys, ни Жобим, ни они сетни, смирујући, летњи филмови Ериха Ромера, а ни они сензуални са Роми Шнајдер. Пријатељи су били заузети викендицама и децом, неки су имали корону, симпатије су биле с мужевима на мору, а ја сам имао толико новца да је најдаље путовање које сам могао себи приуштити било оно од Вождовца до Болеча. А који мој ћу у Болечу? И онда сам тако упао у ону најгору патетичну фазу самосажаљевања. Проклињао сам судбину, свој карактер, неправедни свет, ретроградни Меркур, умоболне политичаре са чела државе и спори интернет. Такво посипање перјем и катраном никад није ником помогло, па ни мени.

Једина што ми је пријало тих дана биле су бесциљне шетње са слушалицама на ушима. Тада сам најлакше могао да замишљам да сам неко јак, савестан, одговоран, зрео и одлучан. У томе ми је помагала музика Била Калахана. Слушао сам све његове албуме, од оних које је снимио као Смог, до оних потписаних властитим именом. Ако постоји неко ко ми у савременој музици личи на Леонарда Коена, онда је то он. Мало ко тако добро разуме људе који су своје грталице за живот окачили о клин од Била Калахана.

Дан је био поприлично врео и након дуге шетње сам сео да одморим на клупу поред станице двадесетшестице. Обрисао сам зној са чела, испио гутљај хладне киселе воде, слушајући Била како пева о земљи која ломи и много јаче људе од њега. За око ми је запала жена која је преко пута чекала бус седећи на зидићу крај малог супермаркета. Читала је књигу, док су поред стајале две пуне кесе са знаком продавнице иза ње, односно два велика цегера из којих су вирили хлеб, празилук и зелена салата. Имала је осмех док је читала. Осмех је био више циничан него срећан. Сигурно јој је књига гађала сва она места која гађају књиге које нам се свиђају. Била је ниска и ноге су јој висиле са зидића. Њихала их је као девојчица, иако је имала сигурно преко педесет година. Онда јој је зазвонио телефон. Оставила је књигу, лице јој се уозбиљило и почела је да маше рукама док је разговарала. Када је видела да наилази аутобус, брзо је завршила разговор, ставила телефон у торбу, пребацила је преко рамена, узела оне две кесе и два цегера и потрчала према задњим вратима. Узела је све осим књиге. Она је остала на зидићу. Врата аутобуса су се затворила и бус је одјездио низ Заплањску.

Прешао сам улицу и дошао до зидића на ком је била. Погледао сам заборављену књигу. Била је то збирка песама Милене Марковић „Песме за живе и мртве”. Па где баш од свих књига овог света да заборави ову? Било би ми лакше да је заборавила нешто за шта немам појма, или нешто што ми се не допада. Много волим Милену. Читао сам неколико њених књига. Тачно знам шта њени стихови значе људима које боли овај накарадно постављени свет. Ону жену је сигурно нешто болело. А сада, без ове збирке, болеће је још више. Како нисам нигде журио, решио сам да останем на том зидићу неко време, за случај да се врати по књигу.

Сео сам на исто место на ком је она седела. Узео сам Миленину збирку и почео да читам. Њене песме су говориле о људима који се чекања плаше више него смрти, о оном праску тишине када се одустаје у глуво доба ноћи, о борби против себе и других и великим љубавима без изговорене речи „љубав”. Неке су биле написане баш за мене. То ме није изненадило, Милена мене одавно зна. Не лично додуше, никад се нисмо срели, али зна ме на сличан начин на који зна све људе с којима се разуме без упознавања. И ја сам се цинично осмехнуо на неколико стихова.

Седео сам на том зидићу све док нисам прочитао целу збирку. Жена се није вратила. Можда ће доћи касније. Оставио сам књигу тамо где сам је нашао и отишао кући. Неколико дана касније сам се опскрбио са још неколико збирки Миленине поезије. Тих суморних летњих дана нико није био уз мене на тај начин као она. Уз њене стихове свако узалудно чекање је малчице мање пекло, сва неиспуњена обећања секла су плиће ране, а сваки неуспели покушај је белу заставу ипак остављао и даље у фиоци. Захваљујући оној жени, оном зидићу и стиховима Милене Марковић, прошлог лета сам схватио да су од њених „песама за живе и мртве” више моје оне за живе. Пре тог зидића, мислио сам да ја спадам међу оне мртве. Милена ми је рекла „не још”. И онда сам скинуо грталицу за живот са клина.

Ове недеље Милена Марковић је добила Нинову награду за поему, роман у стиху „Деца”. Када сам то чуо, био сам срећан као дете. Чинило ми се као да је награђен неко с ким сам провео сате и сате у разговору, неко јако близак. Не дешава се сваког јануара да ову награду освоји неко ко је био са мном на свим оним местима на која нико други није хтео да иде. Није потребно да се сретнеш с неким таквим, нити да га погледаш у очи. Некад је довољно само да га осетиш. Од свих људи на овом свету које никад нисам упознао, нема много оних које лепше осећам од Милене Марковић. И то ме чини срећним.

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Марко
Прелепо

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.