Nedelja, 14.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
KULTURNI DODATAK, 29. 1. 2022.

​Kako mi je Milena Marković spasila život

Mnogo volim Milenu. Čitao sam nekoliko njenih knjiga. Tačno znam šta njeni stihovi znače ljudima koje boli ovaj nakaradno postavljeni svet
Заплањска улица (Фото: В. Скочајић)

POP-ĆOŠE

Znao sam bolja leta. Ništa mi nije išlo od ruke prošlog jula. Čak ni pisanje, ni spavanje, jedine dve aktivnosti u kojima nikad nisam imao većih problema. Nisu pomagali ni Beach Boys, ni Žobim, ni oni setni, smirujući, letnji filmovi Eriha Romera, a ni oni senzualni sa Romi Šnajder. Prijatelji su bili zauzeti vikendicama i decom, neki su imali koronu, simpatije su bile s muževima na moru, a ja sam imao toliko novca da je najdalje putovanje koje sam mogao sebi priuštiti bilo ono od Voždovca do Boleča. A koji moj ću u Boleču? I onda sam tako upao u onu najgoru patetičnu fazu samosažaljevanja. Proklinjao sam sudbinu, svoj karakter, nepravedni svet, retrogradni Merkur, umobolne političare sa čela države i spori internet. Takvo posipanje perjem i katranom nikad nije nikom pomoglo, pa ni meni.

Jedina što mi je prijalo tih dana bile su besciljne šetnje sa slušalicama na ušima. Tada sam najlakše mogao da zamišljam da sam neko jak, savestan, odgovoran, zreo i odlučan. U tome mi je pomagala muzika Bila Kalahana. Slušao sam sve njegove albume, od onih koje je snimio kao Smog, do onih potpisanih vlastitim imenom. Ako postoji neko ko mi u savremenoj muzici liči na Leonarda Koena, onda je to on. Malo ko tako dobro razume ljude koji su svoje grtalice za život okačili o klin od Bila Kalahana.

Dan je bio poprilično vreo i nakon duge šetnje sam seo da odmorim na klupu pored stanice dvadesetšestice. Obrisao sam znoj sa čela, ispio gutljaj hladne kisele vode, slušajući Bila kako peva o zemlji koja lomi i mnogo jače ljude od njega. Za oko mi je zapala žena koja je preko puta čekala bus sedeći na zidiću kraj malog supermarketa. Čitala je knjigu, dok su pored stajale dve pune kese sa znakom prodavnice iza nje, odnosno dva velika cegera iz kojih su virili hleb, praziluk i zelena salata. Imala je osmeh dok je čitala. Osmeh je bio više ciničan nego srećan. Sigurno joj je knjiga gađala sva ona mesta koja gađaju knjige koje nam se sviđaju. Bila je niska i noge su joj visile sa zidića. Njihala ih je kao devojčica, iako je imala sigurno preko pedeset godina. Onda joj je zazvonio telefon. Ostavila je knjigu, lice joj se uozbiljilo i počela je da maše rukama dok je razgovarala. Kada je videla da nailazi autobus, brzo je završila razgovor, stavila telefon u torbu, prebacila je preko ramena, uzela one dve kese i dva cegera i potrčala prema zadnjim vratima. Uzela je sve osim knjige. Ona je ostala na zidiću. Vrata autobusa su se zatvorila i bus je odjezdio niz Zaplanjsku.

Prešao sam ulicu i došao do zidića na kom je bila. Pogledao sam zaboravljenu knjigu. Bila je to zbirka pesama Milene Marković „Pesme za žive i mrtve”. Pa gde baš od svih knjiga ovog sveta da zaboravi ovu? Bilo bi mi lakše da je zaboravila nešto za šta nemam pojma, ili nešto što mi se ne dopada. Mnogo volim Milenu. Čitao sam nekoliko njenih knjiga. Tačno znam šta njeni stihovi znače ljudima koje boli ovaj nakaradno postavljeni svet. Onu ženu je sigurno nešto bolelo. A sada, bez ove zbirke, boleće je još više. Kako nisam nigde žurio, rešio sam da ostanem na tom zidiću neko vreme, za slučaj da se vrati po knjigu.

Seo sam na isto mesto na kom je ona sedela. Uzeo sam Mileninu zbirku i počeo da čitam. Njene pesme su govorile o ljudima koji se čekanja plaše više nego smrti, o onom prasku tišine kada se odustaje u gluvo doba noći, o borbi protiv sebe i drugih i velikim ljubavima bez izgovorene reči „ljubav”. Neke su bile napisane baš za mene. To me nije iznenadilo, Milena mene odavno zna. Ne lično doduše, nikad se nismo sreli, ali zna me na sličan način na koji zna sve ljude s kojima se razume bez upoznavanja. I ja sam se cinično osmehnuo na nekoliko stihova.

Sedeo sam na tom zidiću sve dok nisam pročitao celu zbirku. Žena se nije vratila. Možda će doći kasnije. Ostavio sam knjigu tamo gde sam je našao i otišao kući. Nekoliko dana kasnije sam se opskrbio sa još nekoliko zbirki Milenine poezije. Tih sumornih letnjih dana niko nije bio uz mene na taj način kao ona. Uz njene stihove svako uzaludno čekanje je malčice manje peklo, sva neispunjena obećanja sekla su pliće rane, a svaki neuspeli pokušaj je belu zastavu ipak ostavljao i dalje u fioci. Zahvaljujući onoj ženi, onom zidiću i stihovima Milene Marković, prošlog leta sam shvatio da su od njenih „pesama za žive i mrtve” više moje one za žive. Pre tog zidića, mislio sam da ja spadam među one mrtve. Milena mi je rekla „ne još”. I onda sam skinuo grtalicu za život sa klina.

Ove nedelje Milena Marković je dobila Ninovu nagradu za poemu, roman u stihu „Deca”. Kada sam to čuo, bio sam srećan kao dete. Činilo mi se kao da je nagrađen neko s kim sam proveo sate i sate u razgovoru, neko jako blizak. Ne dešava se svakog januara da ovu nagradu osvoji neko ko je bio sa mnom na svim onim mestima na koja niko drugi nije hteo da ide. Nije potrebno da se sretneš s nekim takvim, niti da ga pogledaš u oči. Nekad je dovoljno samo da ga osetiš. Od svih ljudi na ovom svetu koje nikad nisam upoznao, nema mnogo onih koje lepše osećam od Milene Marković. I to me čini srećnim.

 

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Марко
Прелепо

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.