Опстају уз камен и шуму

Трговиште – Судећи по тренутној економској ситуацији, период транзиције, најболније се осетио у општини Трговиште. У овој најсиромашнијој и најнеразвијенијој комуни на крајњем југу Србије привреда је одавно у колапсу, а да није "буџетлија" – запослених у локалној самоуправи, здравству, образовању, култури, полицији и пензионера, овдашње банке и пошта не би имале кога да исплаћују, јер како каже за "Политику" Мирослав Станисављевић, некадашњи ВК обућар погона "Коштане", радници, зависно од посла, раде "све и свашта", а исплата је ретко у кешу а чешће у роби

    – То је основни разлог што многи Пчињани, као њихови преци, пре шездесет и више година, поново, "трбухом за крухом", са породицама, заувек напуштају овај крај или одлазе у печалбу. Они који остану, углавном се баве прикупљањем шумских плодова и лековитог биља и брањем (сечом) огревног дрвета, каже Станисављевић и додаје да је главна зарада већине мушких глава у породици, нарочито млађих, прикупљање и цепање украсног камена изузетног квалитета кога у овом крају има у изобиљу.

   Млађани Марјан Петровић, Зоран Цветковић и Драган Митровић су уз помоћ пријатеља пронашли добар посао. У каменолом се паркирао огромни шлепер из Краљева који треба натоварити "сивом", "наранџастом" и "љубичастом", "двојком", "тројком" и "петицом".

   – То је боја која само може да се нађе у нашим мајданима квалитетног камена. Овај наш камен звони кад ударате плочу о плочу, па ко је иоле музикалан и "има уво", може да одсвира "народно" и "забавно". Од овог посла можемо да зарадимо од 25.000 до 30.000 динара, каже Марјан док брише зној са чела. 

    – Како хлеба више није било у пекари у којој сам 25 година месио и пекао хлеб, бурек и пециво, потражио сам га у каменолому поред Козјодолске реке. Прикупљањем украсног камена долазим до средстава за издржавање породице (супругу и двоје деце). Шест година нисам примио плату у предузећу у коме сам радио. У међувремену најсавременија пекара је променила власника, а закупци, који се мењају као на траци само гледају свој интересе, вели Драган Бојковић, дугогодишњи пекар, који се повређивао приликом прикупљања камена.

    Природа је овде била дарежљива тако да многи у овом крају вађењем и класирањем веома квалитетног украсног камена издржавају своје породице. Тако су пекари, обућари, посластичари силом прилика постали камењари. Камен из Трговишта тражен је у некадашњим републикама СФРЈ и широм Србије. Свакодневно из овог краја камиони натоварени украсним каменом и то углавном: "јединицом" "двојком", "тројком" и "петицом" путују за Крагујевац, Краљево, Београд, Нови Сад, Ниш, Лесковац, Врање, Суботицу, Бјељину, Скопље, Куманово и друге градове.

    – Од занимања квалификованог посластичара са више од 20 година радног стажа у "Пчињи", која годинама не ради, нисам могао да опстанем и издржавам породицу. Зато сам се латио посла прикупљања и цепања украсног камена. Специјализовао сам се за "нумере" 2,5 и 3,5 које су веома тражене за под. Уз помоћ сина и зета зарадимо, таман толико да има за три породице, каже Влада Стојковић, док његов син Ненад каже да се доста ради примитивно. Кад би се обезбедиле неке савремене машине, продуктивност би била већа, а камен би се боље и квалитетније резао.